Izvor: Politika, 25.Jun.2013, 01:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Našoj kulturi treba „prosvećeni apsolutizam”
Umesto mastiljarskih komisija dodelom novca trebalo bi da se bave pojedinci iz svih oblasti umetnosti, koji svojim ličnim autoritetom, umetničkom biografijom i obrazom garantuju najpošteniji mogući izbor.
Od učesnika „Protesta protiv uništavanja kulture” čuo sam mnogo kritičkih misli. Njihovo nezadovoljstvo i frustracija stanjem u srpskoj kulturi su – opravdani, nema šta. Na žalost, nisam čuo ni jedan konstruktivan, praktičan predlog kako stanje u kulturi poboljšati. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << To me je, priznajem, razočaralo ali nipošto, iznenadilo. Jer, umetnici nisu praktični ljudi. Moglo bi se čak reći da su natprosečno egocentrični u odnosu na druge. I, tu nema ničega strašnog, niti po njih, uvredljivog. To je jedna od važnih karakteristika ljudi koji se umetničkim stvaralaštvom bave.
Pored ove, posebno za umetnika, i samokritičnost je veoma važna osobina. A nje, na ovom skupu, nije bilo.
Mnogi od učesnika protesta su u prethodnih osam godina bili miljenici raznih komisija koje su odlučivale o projektima, kako ličnim tako i institucija kulture. Onda im „sistem” nije smetao.
No, dobro. Kritikom se ovde neću baviti jer od nje – vajde nema. Nego, dapostavimo jedino važno pitanje: Šta da se radi? I da saslušamo predloge. Da otvorimo dijalog.
Slobodan sam da ponudim nekoliko stvari, krajnje jednostavnih. Insistiram na ovom – jednostavnih, jer mi se čini da, razgovarajući o kulturi, uvek posegnemo za opštim mestima, mistifikovanjem i komplikovanjem. A tu „gnjavažu”od kulturnjačkog „meta–jezika” ne razumeju ni sami stvaraoci, a kamoli prosečan „korisnik kulturnih proizvoda”.
Elem, počnimo od tih famoznih komisija čiji je rad, potpuno opravdano, kritikovan. Čuli smo ovih dana: Te dali „poetesi” iz Like, a ne Nišvilu, „zaturili” Oktobarski salon… I tako dalje. Problem ovde nije sastav komisija, ni slučajno. Problem je što one postoje. Već decenijama taj rad po komisijama daje, najblaže rečeno, traljave rezultate. Zašto? Zato što je u njihovoj suštini „uprosečavanje” izabranih projekata. Čast izuzecima među članstvom, ali ta izborna tela redovno sačinjavaju veoma prosečni umetnici kojima ovakav sistem izborne procedure daje mogućnost da se udobno i bezbedno kriju iza kolektivne odgovornosti. Da izguraju „zemljaka” plus – da se „slatko” „onom” osvete. Tako izaberu gore od sebe, u najboljem slučaju, sebi ravne.
Ništa pogubnije od tih memljivih, „mastiljarskih” komisija. Ništa pogrešnije što se same suštine umetnosti i stvaralaštva tiče!
Jer u umetnosti „demokratija” ne funkcioniše, pogotovu mimikrija demokratičnosti. Možda ćete ovo smatrati politički nekorektnim stavom ali, stisnuću petlju i reći ću: U umetnosti funkcioniše samo „PROSVEĆENI APSOLUTIZAM”!
Dakle, umesto komisija predlažem istaknute pojedince iz svih oblasti stvaralaštva, koji svojim imenom i prezimenom, ličnim autoritetom, umetničkom biografijom i, zašto ne reći, obrazom, garantuju najpošteniji mogući izbor. I to na period od dve godine. Neophodan da se pojave prvi uspesi (ili neuspesi) i da se – podvuče crta. Zar ne bi bilo sasvim logično i bolje da o projektima iz domena književnog stvaralaštva odlučuju ljudi kao što su Vladimir Kecmanović, Pištalo, Basara ili Arsenijević? Iz likovnog stvaralaštva Uroš Đurić, Biljana Đurđević ili Milica Tomić? Da o muzičkim projektima odlučuju Rambo Amadeus, Isidora Žebeljan ili Kornelije Kovač? I tako dalje. Nije li toliko logično da ovi selektori čine Nacionalni savet za kulturu umesto sadašnjeg, koji sačinjavaju ljudi koji se sastaju jednom mesečno primajući (za šta?) po trideset hiljada dinara?
Hajdemo dalje. Sledeći predlog. Reč je o stipendijama mladim stvaraocima. U Hrvatskoj, već nekoliko godina postoji stipendiranje književnika. Ljudi se prijave na konkurs i njih desetak godišnje dobije stipendiju za pisanje nove knjige u iznosu godišnje prosečne plate. Takvo rešenje već daje odlične rezultate. Zašto ga ne bismo primenili i kod nas? Ne samo za književno stvaralaštvo, već i za slikarstvo, dramsko stvaralaštvo, primenjenu umetnost, klasičnu muziku. Ako bi godišnje dali dve stotine stipendija po 500.000 dinara, verujem da bi, već posle nekoliko godina, napredak bio dramatičan, opipljiv i merljiv.
Verujem da treba napraviti širi izbor u svim kategorijama i da, recimo, trideset mladih pisaca, javno, pred članovima Nacionalnog saveta, ali i svim zainteresovanim (kolegama i čitaocima) predstavi svoje buduće knjige. Ovako se predstavljaju novi filmski projekti sirom Evrope, na tzv. pičinzima , pred zainteresovanim koproducentima iz svih zemalja i ova stvar jako dobro funkcioniše! Pisac ovih redova je bio, kao učesnik ili posmatrač, na nekoliko njih i, verujte, stručna publika veoma dobro oseti kada se radi o nečemu vrednom i zanimljivom.
Sve zajedno, ovih dve stotine stipendija, košta oko milion evra. Samo trećina od sume koje Ministarstvo kulture godišnje izdvaja za nacionalne penzije. O kojima ne bih, ovom prilikom. Uz napomenu da jednom Šijanu ili Makavejevu nikakva „državna milostinja” ne bi bila potrebna kada bi autorska prava bila regulisana valjano, pa bi oni dobijali skromnu sumu za svako prikazivanje njihovih dela na brojnim televizijskim kanalima, kao što je slučaj svuda u Evropi.
Autor je filmski reditelj
Srđan Dragojević
objavljeno: 25.06.2013.
