Izvor: Politika, 12.Avg.2013, 16:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nasilnička rapsodija
Nemojte mi reći da se i policajci plaše, kao onaj nesrećni Šćepović
Gledali smo preplašenog i poniženog fudbalera Šćepovića kako na neverovatnoj konferenciji za medije skrušeno pravda nasilje. Pored njega je sedeo čovek (navijač, uterivač igračke discipline, od ranije poznat organima reda), koji je dan pre toga javno napao fudbalera. Oteo mu je kapitensku traku, ali možda nas nepouzdane oči ipak varaju. Igrač reče kako mu je to parče krpe, simbol autoriteta >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na terenu, dobrovoljno dao, „jer oni su naš dvanaesti igrač, toliko puta su nam pomogli“.
Na kraju se fudbaler slikao sa svojim vaspitačem, zna dečko sa kim se ne treba kačiti. Lazar Marković je u svoje vreme dobio vruće šamare, Šćepović je ostao samo bez komada tkanine, koja mu je oduzeta u javnom andragoškom, siledžijskom performansu. Ali šta taj i takav uopšte radi na pres-konferenciji? To je pitanje, na primer, za Dačića, ako još drži ministarstvo modre sile.
To bi mogla da bude scena u nekoj ludačkoj, urnebesnoj komediji, u teatru apsurda ili u glupom akcionom filmu. No ipak, to je naša stvarnost, ambijent u kome se voljom ili nevoljom gaji kult legitimnog javnog nasilja. I to, da se ne lažemo, na svim nivoima društva, svuda gde se pesnica, toljaga ili linč cene više od suvišne pameti.
Jeste naš fudbal dotakao dno, ali ovde je igra samo paravan za opasnu slobodu divljaštva, koja preti svima, gde god se nalazili. Nasilnici postaju gospodari našeg mira, soj koji nas može nekažnjeno poniziti na bilo kom mestu i pred bilo kim.
Navijačke grupe su formirane kao paramilitarne formacije. Ali, nije samo nasilje ono što ih čini zanimljivim za ravnodušne organe. Neredi mogu da podignu raspoloženje, da momcima sa vrednosne margine stvore iluziju o važnosti. Iza svega se krije posao: obezbeđenje na splavovima, čuvanje važnih ljudi iz mafije i politike, transferi opasnih supstanci, vojnikovanje u političkim strankama. I sve drugo što požele.
Upravo je politički odnos snaga jedna od okolnosti koja dopušta da nasilje u Srbiji postane društvena metastaza. A nju država ignoriše.
Izgleda kao da lideri Srbije ne žele da se otvoreno sukobe sa potencijalnim glasačima. Uprave klubova su u mišjim rupama, ili pametno ćute, ili se servilno udvaraju „našim divnim navijačima, koji su uvek bili uz nas“.
Neko lepo reče kako nam treba igrač u suknji, poput Margaret Tačer. Čelična ledi je nedavno otišla iz našeg sveta, ali njena čvrsta ruka izbacila je najtvrdokornije huligane sa ostrvskih igrališta. Ako se neko usudi da uđe na teren, dežurni sudija mu odreže neku godinu robije i doživotnu zabranu ulaska na stadione. U Engleskoj i na kontinentu. Ali, niko se više ne usuđuje. Tako se radi tamo daleko.
Juče smo čuli nesuvislo objašnjenje iz MUP-a da oni ne reaguju pre naloga nadležnog tužilaštva. Da li je taj nalog bio neophodan da se spreči upad na teren najjače ličnosti u Partizanu? Ili je policija, po dužnosti, morala odmah da ga izbaci kao vreću i odvede u pritvor? Pa da onda čeka, ako još ima šta da se čeka.
Nemojte mi reći da se i policajci plaše, kao onaj nesrećni Šćepović. Ali, oni „nisu dobili naređenje“. To je taj problem, koji možda može biti premošćen boljom saradnjom Dačića s jednim funkcionerom SPS-a, važnim članom uprave Partizana. Mada i taj član uprave ima emotivni problem. Voli navijače, podržava ih u svemu. Čak je na „večitom derbiju“ protivničkim grupama (i oni vaspitavaju svoje), posle pobede svog tima pokazao „onu stvar“, držeći se za naznačeno mesto.
Tako smo u vrhovima političkih partija prepoznali vrlo važne navijače, od kojih se neki povode za omiljenim huliganskim gestovima. Ne mogu zbog prostačkog ekstremizma jednog funkcionera SPS-a da tvrdim da Ivica Dačić zapostavlja policijski posao, ali izgleda da mu je policija izmakla iz ruku i da ga tamo slabo slušaju.
Uočili smo da Vučić navija za Zvezdu. U svoje vreme on je bio žustar momak sa Severa, ali stvari su se u međuvremenu promenile, mada i dalje posećuje utakmice. Od njega se traži da spase klubove koji su pred gašenjem, ali tu ima malo pomoći.
Građani očekuju da premijer i potpredsednik srpske vlade pomognu klubovima tako što će uljuditi njihove tobožnje navijače. I tako sprečiti možda najopasniji vid nasilja u Srbiji. Ako to uopšte žele da rade.
Premijer je više puta rekao da niko nije niti može biti jači od države. Ali, izgleda da takvih ima, i Dačić tu mantru ponavlja da bi se valjda manje prepadao. Šta onda da radi prosečan građanin kad negde krene? Da traži policijsku zaštitu? U zastrašujućoj projekciji moguće je da silnik upadne čoveku u stan, natera ga da mu prepiše svoja dobra (već je bivalo), a zatim zajedno odu na konferenciju za medije (još nije bilo). Da, ovo drugo još nije bilo. Ali, samo malo strpljenja, biće.
Ljubodrag Stojadinović
objavljeno: 12.08.2013.
