Izvor: Politika, 01.Jun.2013, 22:59 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nasilnici nose više pendreka od policije
Učestale su pucnjave na javnim mestima a sitni prestupnici u Srbiji spremniji su na nasilje samo da bi zgrabili šaku sitniša
Kad bi nam samo kriminalci radili o glavi, još bismo mogli i da budemo mirni. U proteklih nekoliko meseci, naročito u Beograđanima, stvorio se utisak da nasilnici nose više pendreka od policije, da kroz vazduh leti više bejzbol palica nego fudbalskih lopti i da se svako, čim kroči na ulicu, može pretvoriti u metu za iživljavanje nekog sociopate. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Statistike, ipak, pokazuju da je stopa ubistava u Beogradu oborena, kao i da kriminalci u Novom Sadu i Nišu nisu pomahnitali. Život u srpskim velikim gradovima, naizgled, nije postao opasniji nego što je bio.
Ali, osim toga što su učestale pucnjave na javnim mestima i što su sitni prestupnici spremniji na bilo kakvo nasilje samo da bi zgrabili šaku sitniša, ljudi s one strane zakona nisu jedina pretnja prosečnom građaninu. Svi srpski putevi, umesto u Rim, izgleda da i dalje vode u bolnice, koje njima imaju da „zahvale” na trećini pacijenata. Čak se ni Beograd, po oceni stručnjaka, ne može pohvaliti sa više od nekoliko dobro asfaltiranih i propisno održavanih drumova. Svakog dana u glavnom gradu se dogodi osamdesetak saobraćajki, što je između trećine i polovine svih nezgoda na kolovozima u Srbiji. Povrh loših puteva, vozači u velikim gradovima, pritisnuti večitom žurbom, još su i nervozniji. Koliko god pazili, lako možete da stradate već na putu do posla, gde vam preti desetine hroničnih bolesti kakve se stiču na radnim mestima. Oni koji su od njih najugroženiji, nekvalifikovana radna snaga, predstavljaju gotovo četrdeset odsto svih zaposlenih u ovoj zemlji. Kad dođu u veliki grad trbuhom za kruhom, prihvatiće bilo kakve uslove, a kriminalni bosovi mogu biti i milostiviji od šefa na poslu, nezainteresovanog za zaštitu na radu sve dok ga ona košta.
Ako smo prema šefovima i inače podozrivi, od masovnog ubistva u Velikoj Ivanči oklevamo i kad nam na vrata pozvoni komšija, mada ga znamo kao mirnog čoveka. Sa neznancima još manje znate na čemu ste a u velikim gradovima put vam se svakodnevno s njima ukršta. U neznance nam se pretvaraju i rođena deca. Njima je, još u školskim klupama, već postalo prirodno da nasiljem dobijaju šta žele. Ako takvi i odrastu, ono što nam se priviđa kao današnjica – nesigurnost od svakoga s kim se mimoiđete na javnom mestu – možda će biti budućnost. Ako je za utehu, maloletničkog nasilja u Srbiji, tvrdi statistika, ipak je manje nego u razvijenim zemljama.
V. V.
objavljeno: 02.06.2013
