Izvor: B92, 29.Jul.2013, 11:24 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nasilnici izbegavaju lečenje
Beograd -- Novi ciklus rada sa počiniocima nasilja u porodici koji organizuje Gradski centar za socijalni rad u Beogradu ne može da počne jer nema dovoljno prijavljenih.
Kako objašnjavaju, trenutno ne postoji dovoljno učesnika da bi se formirala grupa, jer je "učešće u tretmanu korisnika bazirano na dobrovoljnosti". Tokom prošle godine psihoterapiju je prošlo 20 učesnika, koji su prvo učestvovali u šestomesečnoj grupnoj terapiji, a potom je sa pojedinima nastavljen i individualni >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << rad.
Zoran Ostojić, psihoterapeut koji je učestvovao u vođenju grupnih terapija, za "Danas" objašnjava da je broj prijavljenih bio veći, ali da se pre nego što počne terapija vrši temeljna selekcija prijavljenih.
"Sigurno 40 do 50 odsto prijavljenih ne uđe u program, jer se proceni da terapija ne samo što ne bi pomogla tim ljudima, već bi je mogli i iskoristiti da postanu psihološki manipulativniji. Radi se o ljudima najrazličitijih obrazovnih profila i socijalnog statusa, a jedina stvar koja im je zajednička jeste da ne mogu da izađu na kraj sa sopstvenim osećanjem nemoći i zato pribegavaju sili kao načinu kompezacije osećanja nemoći, objašnjava Ostojić.
Broj prijava nasilja u Srbiji svake godine raste. Primera radi, 2006. godine taj broj je bio 3.441, a prošle godine je zabeleženo 9.327 prijava nasilja.
Međutim, stručnjaci se slažu da povećanje broja prijava nije toliko rezultat povećanja nasilja, već pre veće osnaženosti žena koje odlučuju da prijave nasilje.
Ipak, ni trenutni broj prijava ne odslikava stvarno stanje, jer istraživanja pokazuju da u Srbiji svaka druga žena doživi neki vid nasilja - psihološko, fizičko, ekonomsko ili seksualno, a u najvećem broju slučajeva počinioci su muževi ili emotivni partneri. Takođe, svaka četvrta žena je izložena fizičkom nasilju, a u skoro polovini slučajeva deca su bila svedoci nasilja, dok je skoro svako deseto dete bilo i samo žrtva nasilja.
S obzirom na to da porodično nasilje odnosi sve veći broj žrtava u Srbiji, samo prošle godine 27 žena je stradalo kao žrtva nasilja, jasno je da država i društvo stalno moraju da pronalaze nove načine pristupa ovom problemu.
Iskustva iz norveške NVO Alternativa nasilju, koja je obučavala naše terapeute za rad sa nasilnicima, pokazuju da čak 80 odsto nasilnika nakon terapije promeni ponašanje. Kako je trenutno prijava za terapiju dobrovoljna, jedan od efikasnih načina da se veći broj počinilaca porodičnog nasilja uključi u psihološko savetovanje jeste uspostavljanje saradnje sa tužilaštvom kako bi tužilac umesto zatvorske kazne nasilnike upućivao na psihološku terapiju.
Ipak, kako objašnjavaju u Gradskom centru, i pored toga što je pokrenuta inicijativa za uspostavljanje saradnje sa tužilaštvom, "rezultati su izostali jer tužilaštvo već ima potpisan sporazum o saradnji u vezi tretmana sa počiniocima sa Institutom za mentalno zdravlje“.
Sa druge strane, u Ministarstvu rada zapošljavanja i socijalne politike, koje učestvuje u sprovođenju projekta „Uvođenje programa rada sa počiniocima nasilja u porodici“, kažu „da će u narednom periodu detaljno razmotriti načine saradnje sa drugim državnim organima, uključujući i saradnju sa tužilaštvom vezanu za tretmane namenjene počiniocima nasilja u porodici“.
Dok se to ne desi, osobe koje prepoznaju da svojim postupcima ugrožavaju sopstvenu porodicu i spremni su da promene svoje ponašanje, mogu se obratiti za psihološku pomoć centrima za socijalni rad u Beogradu, Nišu i Kragujevcu.
Po rečima Zorana Ostojića, psihoterapeuta koji je učestvovao u projektu beogradskog Centra za socijalni rad, ljudi se uglavnom javljaju u kriznim situacijama.
Razlozi za prijavljivanje se razlikuju od slučaja do slučaja, ali najčešći okidači su razvod, burna reakcija dece na nasilje ili kada se uplaše sami sebe i svojih postupaka, objašnjava Ostojić.
Inače, rad sa počiniocima porodičnog nasilja organizovan je po modelu norveške NVO Alternativa nasilju, koja još od 1987. pruža psihološku podršku počiniocima nasilja i njihovim porodicama. Za sada ovu „uslugu“ pružaju samo centri za socijalni rad u Beogradu, Nišu i Kragujevcu.
„Ne postoji tip nasilnika, niti je moguće govoriti o „balkanskom“ muškarcu. Slušajući priče kolega Norveške o njihovim iskustvima kada su počinjali sa ovim programom još 1987., shvatite da je ponašanje nasilnika, žrtve i policije svuda isto. Društva se samo razlikuju po tome da li reaguju na nasilje, odnosno da li nešto čine da ga spreče“, kaže Zoran Ostojić.
