Izvor: Vesti-online.com, 07.Mar.2013, 13:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Nasilje naše budućnosti

Vršnjačko nasilje uz logistiku društvenih mreža poprima sve veće razmere u srpskim školama. Svima je poznat tragičan slučaj Alekse Jankovića, dečaka iz Niša koji se ubio kada više nije mogao da izdrži svakodnevno zlostavljanje onih koje je u nekom normalnom društvu trebalo da zove drugarima.

Jelena Arsenović

Iako je od tada prošlo dve godine, a mediji listom prozivali mlade siledžije i odgovorne u školi, javnost se zgražavala "gde to ide naša mladost" >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << i psiholozi nadmudrivali u analizama uzroka i posledice, malo se toga promenilo.

Nasilje, i to ono ogoljeno, nad slabijim i nemoćnim, kao da je postalo obavezan deo odrastanja većine današnjih školaraca. Bilo da su progonjeni ili progonitelji.

Čak ne samo kod pubertetlija, jer se starosna granica agresivnih klinaca sve češće pomera naniže, neretko započinjući sa ozbiljnim incidentima još kod učiteljice.

Nedavno smo čitali kako dvanaestogodišnjeg bolesnog dečaka u školi "France Prešern" na Miljakovcu svakodnevno tuku zato što je, zamislite (!), štreber, nosi đozluke i ume da cinkari učenike koji su umesto da čiste sneg, što je zahtevala direktorka, otišli u igraonicu!

Tu su i sveprisutni Fejsbuk da pomogne u pozivu na linč neprilagođenih i fenomen agresivnih devojčica. Oni koji veruju da je najgori šef žena, ne čude se što u poslednje vreme u besramnom i siledžijskom ponašanju prednjače baš devojke kojima su mame doskora stavljale mašnice u kosu.

Na Ju tjubu se mogu odgledati snimci zabeležni kamerom mobilnog telefona i "uživati" u prizoru čupanja za kosu, šikaniranja i šutiranja drugarice.

Jedne od poslednjih "junakinja" ovog ozbiljnog problema srpskog društva su i tri učenice Medicinske škole i gimnazije u Prokuplju. One su za vreme odmora fizički nasrnule na učenicu Poljoprivredne škole, a na svoju nesreću naum nisu izvele do kraja jer su napadnutu devojčicu odbranili pedagog i profesorka engleskog.

Incident se tu nije završio. Besne što im žrtva nije završila onako kako su to one smatrale da je trebalo, devojke su se požalile starijim momcima.

A kakve devojke, takvi i drugari.

I njihov način rešavanja problema je bio kratak i jasan - razbiti glave profesorima, zato što su se usudili da stanu u kraj prokupačkim amazonkama. Epilog - pedagog završio u Hitnoj pomoći.

Najgore je kada se pred problemom zatvaraju oči. Kada se društvo pravi da je sve u redu, a ispod površine ključa ko u grotlu pakla. Umesto da škole zajedno sa porodicom budu vaspitne smernice u odrastanju, one, uostalom kao i neke nesređene porodice, postaju ishodište tragičnog odrastanja i poremećenih vrednosti.

Ima tu svega, od direktora koji dok traje njegov mandat zataškava incidente do školskog pedagoga koji više kafaniše i ogovara kolege nego što radi sa problematičnim đacima. A i kada radi, nema dovoljno autoriteta da mišljenje struke nametne za obrazac poželjnog vrednosnog sistema i ponašanja. Ili, što se takođe dešavalo, žrtvu prikaže uzročnikom problema!.

Ipak, sve počinje od porodice. Profesor koji dobije tridesetak đaka na učenje i vaspitavanje ne može da im se posveti u onoj meri kao što to mogu i trebaju roditelji. Izgovori da su krizna vremena, da se trči za golom egzistencijom, nisu ubedljivi. Trči se zbog dece, zar ne, a ona nam se u međuvremenu zagubiše u svetu fukara.

Sa decom treba razgovarati i razgovarati i sopstvenim primerom pokazati da nerešene probleme ne treba rešavati pesnicama. Ubeđivati ih da um caruje, a snaga klade valja, i da gde god da pođu i šta god da se desi ovoj planeti sa sobom zasigurno mogu poneti samo ono što im je u glavi i u srcu. A srce kaže - nikada ne napadaj slabije i ne junači se u besnoj gomili.

Nastavak na Vesti-online.com...