Izvor: Blic, 09.Okt.2009, 06:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nasilje kao nusproizvod politike
Proteklih nedelja Beograd je bio evropska „prestonica" nasilja. Zato i nije neobično što je sa najvišeg državnog mesta najavljeno da je borba protiv nasilja najvažniji i najpreči društveni i državni zadatak. Sada predstoji ono što je u Srbiji najteže postići. To je istrajnost i efikasnost u ostvarivanju utvrđenih društvenih ciljeva i zadataka, što se prečesto pretvara u kratkotrajne i neproduktivne političke kampanje.
Da bi najavljena akcija države bila uspešna, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << treba da bude istovremeno usmerena protiv uzroka, počinilaca i posledica nasilja. Pri tome prvenstveno treba imati u vidu činjenicu da su počinioci grupnih ili pojedinačnih kriminalnih nasilničkih dela pretežno vrlo mladi ljudi, najvećim delom između 16 i 25 godina. A to je upravo generacija koja je rođena uoči ili početkom prethodne decenije, pa je, nažalost, stasavala i „sazrevala" u izuzetno lošim društvenim uslovima. Reč je o vremenu raspada države, građanskih ratova i masovnih ratnih zločina, ekstremnog nacionalizma i mržnje, propasti ekonomije, masovne nezaposlenosti i siromaštva, organizovanog kriminala, opšte političke i ideološke konfuzije i urušavanja moralnih temelja društva. Takvo vreme neizbežno je veoma pogodovalo nastanku negativnih moralnih i uopšte vrednosnih kriterijuma mladih, koji su se zasnivali na sticanju novca i moći bez rada, brzo i po svaku cenu. Pri tome su im glavni uzori bili tzv. žestoki momci, to jest moćni i veoma bogati kriminalci, kao i ratnoprofiterski, odnosno ekstraprofiterski bogataši, tzv. tajkuni.
Nema, takođe, sumnje u to da je ekstremnim, sociopatološkim ponašanjima znatnog broja mladih u proteklih 20 godina veoma doprinela i njihova sistematska politička indoktrinacija antikomunizmom, nacionalizmom i ksenofobijom. Iz toga je prirodno proizašla zloupotreba mladih u dnevnopolitičke svrhe od strane nacionalističkih stranaka, čiji rezultat su i pojave ekstremnih nacionalističkih i profašističkih organizacija i grupa i njihovog nasilničkog delovanja.
Posebno značajnu ulogu imali su klasični socijalni uzroci kriminalizacije i nasilništva kod mladih ljudi. Oni prvenstveno potiču iz dugotrajne socijalne bede ogromnog broja porodica, iz masovne nezaposlenosti mladih i njihovog profesionalnog i socijalnog beznađa. Takva socijalna i psihološka situacija u samom porodičnom okruženju, opterećenom očajem, a često i nasiljem, veoma je pogodovala asocijalnom i nasilničkom ponašanju mladih, odnosno njihovom odavanju kriminalu, drogi i alkoholu. Toga nije pošteđena ni škola, gde su sve češće pojave opasnog nasilja među učenicima, upotreba alkohola i droge. Takođe je veoma izražen i negativan uticaj znatnog broja elektronskih i štampanih medija na svest i ponašanje mladih. Preko njih mladima se „iz prve ruke", bez ikakve kritičke distance i ograde, izdašno nudi najmračnija slika sveta u vidu kriminala i nasilja, svakojakog kiča i duhovno ispraznog života.
Navedeni socijalni, politički i drugi koreni i uzroci nasilja i kriminala potvrđuju ocenu predsednika Srbije, B. Tadića da je reč o „neprekinutoj liniji nasilja" u protekle dve decenije. Tome treba dodati i činjenicu da su se posle petooktobarskih promena, za osam godina u Srbiji promenile četiri vlade, sa mnogobrojnim, ideološki vrlo heterogenim koalicionim partnerima i različitim političkim prioritetima. To je veoma otežavalo utvrđivanje i ostvarivanje kvalitetnih i dugoročnih programa ekonomskog, socijalnog, političkog, kulturnog i moralnog ozdravljenja društva i čišćenja debelih naslaga kriminala i korupcije, raznih vrsta bezakonja i neodgovornosti. Tim pre što su važni akteri raznih vidova korupcije i pripadnici vladajućih stranaka.
Ako se imaju na umu duboki i veoma razgranati uzroci i koreni nasilja i drugih vidova kriminala, posebno mladih, jasno je da je njihovo temeljito iskorenjivanje „na dugom štapu". Ono, naime, podrazumeva izgradnju dugoročne i sveobuhvatne strategije države i njene efikasne operacionalizacije. Takođe, ona mora biti zajedničko delo svih bitnih društvenih subjekata - od nadležnih državnih organa, preko porodice i škole, do političkih stranaka, medija i sportskih klubova. Pri tome je nužno koristiti najbolja iskustva zemalja koje se uspešno bore protiv nasilja i raznih drugih vidova kriminala mladih (na primer, Velike Britanije).
Neefikasnost i neproduktivnost borbe protiv nasilja i kriminala mladih nije posledica neadekvatnih zakonskih rešenja, odnosno blagih krivičnih sankcija. Problem je u mlakom i neodlučnom postupanju nadležnih državnih organa, to jest policije i tužilaštva, a naročito u sporom postupanju i blagoj kaznenoj politici sudova. Zato je i moguće da tek ovih dana čujemo od v.d. državnog tužioca da će ostvariti uvid u krivične prijave protiv pripadnika kriminalnih navijačkih grupa i u njihova policijska dosijea, kako bi proverio da li su postupci protiv njih pokrenuti i okončani. Posebno je nerealna, pa i smešna njegova najava da će pokrenuti postupak zabrane organizovanog okupljanja navijača u toku dolaska na utakmice, prisustva i odlaska sa utakmica. A istovremeno izjavljuje da su „tužilaštvu poznata imena i prezimena vođa i učesnika spornih navijačkih grupa". Umesto neostvarivih ideja o zabrani grupnog okupljanja navijača, tužilaštvo, u saradnji sa policijom, treba da hitno pristupi hapšenju, odnosno krivičnom progonu vođa i pripadnika kriminalizovanih nasilničkih organizacija i grupa, uključujući i navijačke. Samo tako im se šalje jasna i odlučna poruka da je država jača od njih i odlučna da to dokaže na delu. Ali, dugoročno rešenje za smanjivanje nasilja mladih prvenstveno se nalazi u snažnom ekonomskom razvoju i visokoj zaposlenosti, u daleko većem stepenu socijalne pravde i u sistematskom iskorenjivanju organizovanog kriminala i korupcije.
