Izvor: Politika, 18.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Naši najnesrećniji sugrađani
Da li bi ubice bile intenzivnije tražene (i pronađene) da ubijeni dečak nije bio Rom
Pre deset godina, 18. oktobra 1997, u centru Beograda ubijen je Dušan Jovanović, dvanaestogodišnji dečak kojeg su roditelji poslali u samoposlugu. Posle deset godina ubice još nisu pronađene, iako je, od početka, bilo poznato da su ga ubili skinhedsi. Skinhedsi se odlikuju specifičnim izgledom, i u Beogradu ih verovatno nema više od stotinak ili nekoliko stotina. Teško je poverovati >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da ubice ne bi bile nađene da ih je policija zaista istrajno tražila.
Obeležavamo deset godina ovog gnusnog zločina s otvorenim pitanjem da li bi ubice bile intenzivnije tražene (i pronađene) da ubijeni dečak nije bio Rom.
Mnogo je Roma ponižavano, napadano, zlostavljano i pre i posle ubistva ovog dečaka. Dušan Jovanović je, međutim, postao simbol stradanja jednog naroda koji živi ovde sa nama stotinama godina, a da ih mi još uvek ne doživljavamo kao naše sugrađane. Tolerišemo njegovo stradanje, a istovremeno verujemo da smo pristojni, dobri ljudi kojima je stalo do sopstvenog dostojanstva i do života u civilizovanoj zemlji. A nema pristojnosti i dostojanstva ukoliko nam je svejedno šta se događa s našim sugrađanima; ukoliko nam je svejedno da li se romska deca smrzavaju pod mostovima; da li umiru od zaraznih bolesti jer nisu vakcinisana; da li su svakodnevno izložena opasnosti jer se, recimo, česma s vodom nalazi preko puta njihovog naselja, pa su prinuđena da pretrčavaju vrlo prometnu ulicu; da ne idu u školu jer moraju da skupljaju sekundarne sirovine da bi preživela.
U Nišu, na primer, živi 25.000 Roma. Od radno sposobnih, svega tri odsto je zaposleno. To ne znači da ostali ne rade, naprotiv. Većina njih živi od sakupljanja sekundarnih sirovina. Da li se bar nekad zapitamo šta bi bilo da to oni ne čine. Da li bismo se gušili u starom papiru, plastici, gvožđu? Otkupna cena sekundarnih sirovina nije porasla već desetak godina, svedoči Osman Balić, nacionalni koordinator Lige za Dekadu Roma. Dakle, eksploatacija Roma je sistemska, a ne slučajna. Često se u raspravama o njihovom položaju čuje da oni neće da rade, da neće da šalju decu u školu, a zaboravlja se da velika većina njih rade po ceo dan za puko preživljavanje, da deca rade uz odrasle, a neretko kada pođu u školu budu upisana u specijalna odeljenja samo zato što nisu dovoljno savladala srpski jezik, a ne zato što su zaostala. I tako se krug njihove bede zatvara.
Naredne godine Srbija će predsedavati Dekadi Roma, posvećenoj poboljšanju položaja ovog naroda u celoj jugoistočnoj Evropi. To je šansa da se preispitamo svi mi pojedinačno šta možemo učiniti da naši najugroženiji, najnesrećniji sugrađani žive bolje i bezbednije, da nikada više nijedno dete ne strada samo zato što je Rom. To je šansa da Ministarstvo prosvete zahteva od škola da posvete bar jedan čas istoriji Roma i njihovog stradanja, a drugi kulturi Roma na ovim prostorima. To je šansa da mediji progovore o položaju Roma i saopšte koje lokalne samouprave su postigle uspehe u uključivanju Roma u život zajednice. To je šansa da država pokaže istinsku političku volju i spremnost da doprinese kako emancipaciji Roma tako i emancipaciji društva od diskriminacije Roma. Jer s tom diskriminacijom ugrožavamo ne samo naše sugrađane već poništavamo i sopstvenu ljudskost.
Sonja Liht
[objavljeno: 18.10.2007.]
