Izvor: Politika, 27.Avg.2013, 16:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Naši i njihovi
U ovoj utakmici igrači su počeli da se mešaju, međusobno se dobacuju, asistiraju jedni drugima, čak prečesto daju i autogolove. Više se ne zna ko za koga igra
Totalitarni obrazac je zasnovan na relaciji prijatelj–neprijatelj. Svakovrsne podele u Srbiji mogle bi se svesti na relaciju „naški” i „njihovi”. Najveći problem jeste tošto se u Srbiji više ne zna ko je naš,a ko njihov. Ko su naši i čiji su naši? To nije samo metafizičko već i praktično političko >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pitanje. Ako su „naši“ ekstremisti, hajde da ih zabranimo. Ako se neki strani zovu „naši”, onda su oni njihovi. Izvinjavam se „našima”, jer nisam mislio na njih. I ovi što su samo naši, pitanje je koliko su naši. Hajde da ubedimo njihove da budu naši. Ili je možda najbolje da ih uhapsimo i umesto njih dovedemo naše. Trebalo bi i neke naše poslati kod njih i dati ih njima. Iako su naši,neka budu kod njih. Tako bi naši postali njihovi,a njihovi naši. Pa ćemo videti ko je čiji. I neki koji su sada kod njih nekada su bili naši. Onda će biti kao što zaista i jeste: svi smo naši – samo jaši! Hajde da se malo organizujemo. Dosta su njihovi bili naši,a naši njihovi. I ovi što se danas predstavljaju kao naši, dosta su mi sumnjivi. Možda su njihovi, samo se pretvaraju da su naši. Više mi neki od naših liče na njihove i neki od njihovih na naše. Lako je njima sa njihovima, teško nama sa našima.
Pre toga, potrebno je da zamenimo mesta. Ako već nismo. Na primer, neka građanska Srbija podrži naše, što je uglavnom i učinila, ali do kraja. A neka nacionalistička postane naša što bi, takođe, htela da bude. Međutim, postoji tu jedan veliki problem. Najpre je potrebno da dođe do velikog istorijskog pomirenja. Posle svakih izbora usledi istorijsko pomirenje i istorijsko izvinjenje. Sve što je naše, to je i veliko i istorijsko. Istovremeno, sve što je njihovo to je istorija. Istorija se ponavlja, kao tragedija ili kao farsa. A istorijskih događaja nema bez istorijskih ličnosti. Za tu priliku, predlažem da pozovemo u goste sve dobitnike ordena predsednika republike. Da ih ugostimo, ponudimo ljutom iz Bajčetine, spremimo ih za „beatifikaciju“. A da bi događaj bio svetski a naš, dobro bi bilo da pozovemo i „predsednika sveta“. On je bar naš, ili više nije. Izgleda da ga i oni svojataju. Oni misle da je njihov. I on je mislio da je njihov,ali ga oni, izgleda,neće. Možda ga hoće ovi što su nekad bili naši,a sad su njihovi.
U ovoj utakmici igrači supočeli da se mešaju, međusobno se dobacuju, asistiraju jedni drugima, čak prečesto daju i autogolove. Više se ne zna ko za koga igra. Dosad su bar dresovi, grbovi, boje i brojevi označavali tim, mesto u timu i stranu. Danas se teško može razaznati ko za koga igra, ni ko je u „autu“ a ko u „ofsajdu“. Danas se razmenjuju dresovi, ne samo na kraju utakmice, kao ranije, već i na poluvremenu, pa čak i u toku utakmice. To ne samo da nije sportski već nije ni higijenski. A onda, svakome svoji mirišu a tuđi zaudaraju. Kad čovek gleda sa strane, teško može da pogodi ko za koga igra. Ponekad nam slanje u ambasadore i na druge funkcije otkrije ko je sve potpisao za njih.
Nekada se bar znalo ko je sa ove,a ko sa one strane, ko su naši,a ko njihovi. Danas je sve pomešano, kao lonac za topljenje (melting pot), kao „bosanski lonac“ ili „leskovačka mućkalica“. Sve je postalo jedan pravi bućkuriš. Pomešali se i ukusi i mirisi, istina i laž, dobro i zlo, lepo i ružno. Više se ne zna „ko je ko“, ni „ko je šta“, a bogami ni ko je „za šta“. Žali mi se jedan naš da mu naši stalno traže da im nešto sredi kod njihovih,a da se njihovi stalno viđaju sa ovim našim.
Ne treba biti naivan! Nama nisu problem oni i njihovi već samo ovi naši. Lepo je govorio inspirator revolucije (levog ekstrema): „Ako nam neko dođe glave, to će biti mangupi u našim redovima.“ Mnogi naši rade za njih ili ih oni plaćaju da budu njihovi. Mangupi su bar uvek naši,a ne njihovi. Zato je za nas najvažnije da odgovorimo na pitanje da li su oni naši u njihovim redovima ili njihovi u našim redovima. Ipak, možda je bolje da dođe do nacionalnog pomirenja i izmirenja. Nakon toga ni za koga ne bi bilo važno čiji je ko, već će biti najvažnije da je naš! A svi bi bili naši. Srbija se ne bi delila na prvu i drugu. Ima onih koji razmišljaju da nam možda ne bi bile potrebne ni partije. Samo jedna partija, za jedan narod i jedan vođa (desni ekstrem). Zvuči mi poznato!
Profesor Fakulteta političkih nauka
Slaviša Orlović
objavljeno: 27.08.2013.
