Izvor: Politika, 01.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Naše 113. mesto
Dosadašnja praksa u Srbiji da se prodaju najbolja preduzeća, banke i sl. i da se najveći deo dobijenih sredstava kroz budžet pretvara u potrošnju – sa ekonomske tačke gledišta je katastrofalna i krajnje neodgovorna pre svega prema mlađim i budućim generacijama. Nova orijentacija da se veći deo privatizacionih prihoda usmeri u investicije, pogotovu u društvenu i privrednu infrastrukturu, u principu je bolja.
Neprihvatljivo je, međutim, da se preko Nacionalnog investicionog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << plana znatno povećava uloga države u investiranju.
Ako je cilj aktuelnog Nacionalnog investicionog plana povećanje konkurentnosti, kako, recimo, objasniti da je za nauku odvojeno samo 30 miliona dolara. tj. oko 1,8 odsto, pogotovu kada se zna da je stanje u ovom sektoru izuzetno loše. I posle 2000. godine učešće izdataka za naučnoistraživački rad u budžetu i bruto društvenom proizvodu imalo je tendenciju pada, pa je posle rebalansa budžeta učešće ovog sektora u budžetskim izdacima palo na samo 1,16, a u BDP na 0,29 odsto. Oni koji su odlučivali o raspodeli sredstava iz NIP-a kao da ne shvataju da je ljudski kapital, odnosno intelektualni kapital, posebno istraživačko-razvojni rad, najvažniji faktor rasta konkurentnosti privrede.
U Srbiji od kneza Miloša, pa do Miloševića, i posle njega, znanje, bolje reći, nauka, se ne ceni. Ta konstatacija postaje jasnija ako se zna da je u periodu 1996–2003. godine kvantitativni odnos izdataka za naučno-istraživački rad u bruto domaćem proizvodu u Srbiji bio znatno manji nego u mnogim zemljama koje se smatraju izrazito nerazvijenim. Kao ilustraciju navedimo da je taj kvantitativni odnos bio u Sudanu 0,34 odsto, Belorusiji 0,62, Tunisu 0,63, Kubi 0,65, Nepalu 0,66, Maleziji 0,69, Ugandi 0,81, Etiopiji 0,83, Indiji 0,85, Ukrajini 1,16 i Kini 1,31 procenat. Ako se po tom pokazatelju Srbija ne može porediti sa zemljama, kao što su Švedska, Finska, Irska, Japan i sl. kod kojih on prelazi tri procenta, a kod nekih dostiže čak pet – morala bi se porediti sa prethodno navedenih jedanaest koje imaju manji ili sličan per capita dohodak. U tekstu koji prati NIP kaže se da "u ovom trenutku ukupna ulaganja u istraživačko-razvojni rad se kreće na nivou 0,36 odsto BDP", što je problematično, ali ako je i tako, to je dva puta manje od većine navedenih zemalja u razvoju. Ulaganjem u nauku preko NIP-a u idućoj godini taj procenat će možda biti i udvostručen, ali je vrlo verovatno da će u 2008. biti vrlo nizak, sem ako nova vlada i novi parlament bitno ne poprave odnos prema ovom najvažnijem faktoru rasta, razvoja i konkurentnosti privrede. Oni koji donose odluke moraju shvatiti da zbog ignorantskog odnosa prema nauci, zbog bednih plata, nemogućnosti rešavanja stambenog pitanja i u tom domenu zbog neravnopravnog položaja u odnosu na činovnike koji je uspostavljen NIP-om, najbolji studenti i postdiplomci iz unutrašnjosti nemaju sredstava za život u gradovima gde se nalaze najbolji univerziteti i naučni instituti. Oni masovno odlaze u inostranstvo, pa se Srbija (sa Crnom Gorom) u 2005. godini po relativnoj veličini "odliva mozgova" nalazila na 113 mestu, tj. samo su tri zemlje u tom pogledu bile u nepovoljnijem položaju. Dobro je što će se preko NIP-a delimično unaprediti tehničko-tehnološka infrastruktura u nauci, ali od toga mladi potencijalni istraživači, naročito iz unutrašnjosti, neće moći da žive i ako se preko budžeta ne poveća fond plata za njih oni će nastaviti da masovno odlaze u druge zemlje.
Takođe, vlada je mogla predložiti, a parlament je mogao izmeniti odredbu Zakona o privatizaciji (donet maja 2001. godine) da se ogromnom broju stanovnika (oko 4–5 miliona) podeli bar deo besplatnih akcija, odnosno da se deo sredstava dobijenih prodajom MOBI-a 63, Vojvođanske banke i drugih preduzeća i imovine, uplati u "Privatizacioni registar". Mogli su, ali nisu i pozivaju se da je to zakonska obaveza koja dolazi na red tek u 2009, a prema nekim izjavama u 2010. godini. Ako se zna da godišnje u Srbiji umre oko 105 hiljada lica i da bi verovatno 75 odsto njih dobili besplatne akcije, postavlja se pitanje da li vlade i parlamentarni sastavi u Srbiji takvim ignorisanjem ovih obaveza i konkretnih predloga da se to zakonsko rešenje izmeni – čekaju da broj građana koji imaju pravo na besplatne akcije za tih 7–8 godina umiranjem bude smanjen za 500-600 hiljada.
Član Akademije ekonomskih nauka
Mlađen Kovačević
[objavljeno: 01.12.2006.]
