Izvor: Politika, 04.Jan.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Naša najznačajnija reč
Mnoge teme u vezi sa Hilandarom slovile su kao predanja, ali su mnoga od njih potvrđena kao istorijske činjenice potvrđene u otkrivenim pisanim dokumentima
Naš domaćin Dušan Milovanović se mnogo puta uverio da je u srpskoj, evropskoj i svetskoj naučnoj javnosti Hilandar jedna od najznačajnijih srpskih reči. Po Hilandaru nas mnogi prepoznaju, ali se o manastiru zna tek 15 odsto, kao da je vrh kolosalnog ledenog brega.
– Kad objavimo sledećih 14-15 tomova >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nove građe, kad budu štampane povelje, sve ikone i celovite priče o hilandarskom slikarstvu, studije o arhitekturi manastira, tek tada ćemo pred sobom imati jednu veliku sliku, rasprostrtu mapu vrednosti Hilandara. Tek tada ćemo, izvlačenjem paralela i sinteza, moći da dokučimo istine o njegovoj neprocenjivoj vrednosti i značaju, jer je Hilandar najveća duhovna i materijalna riznica srpskog naroda. Zato je on i vrhunski rezultat srpske ideje državotvornosti, prava, diplomatije i politike, svih naših pozitivnih umeća – naglašava Milovanović.
Manastiru je današnji izgled dao kralj Milutin, obnovivši ga oko 1290. godine. Povelje kažu da je dogradio Savin pirg, podigao pirg u Savinom polju, utvrdio pristanište, tzv. Hrusiju, obnovio pirg na Spasovoj vodi i izuzetno mnogo uložio u Hilandar.
Kao i kod svih naših srednjovekovnih vladara, imponovali su Milutinova obrazovanost i poštovanje vrhunskih estetskih vrednosti.
Jednom je iz Venecije poručio diptih, dvostruku ikonu, a po ustaljenom običaju, kod prvog majstora u rangu. Ikona ima 24 male ikone, predstave iz žitija Bogorodičinog i Hristovog. Urađene su na pergamentu, upakovane u filigransku mrežu od pozlaćenog srebra i optočene priličnom količinom dragog kamenja. Milutin je ikonu vratio na doradu, nije bio sasvim zadovoljan, jer su njegovi estetski kriterijumi nadilazili umeće najboljih venecijanskih majstora.
– Srpski srednjovekovni vladari bili su izuzetno obrazovani, većina ih je govorila po nekoliko jezika. U duboko pravoslavnoj, hrišćanskoj Srbiji, oni su morali da prednjače kao predstavnici svog naroda, već od ranog detinjstva su imali najbolje duhovnike koji su brusili njihova znanja i umeća. Morali su da znaju vrlo mnogo, od politike, preko diplomatije do prava. Pogotovo su morali da poznaju dogmu vere, jer iz nje i proističe umetnost Vizantije. Ta umetnost nije puka ilustracija, ona je izraz dubokog poznavanja Jevanđelja – naglašava Milovanović.
S naročitim zadovoljstvom on naglašava da su na početku njegovih naučnih istraživanja mnoge teme u vezisa Hilandarom slovile kao predanje, ali je u protekle tri decenije puno toga, pogotovo onog najvažnijeg, potvrđeno u otkrivenim pisanim dokumentima.
Sama izložba posetiocima saopštava uvodne, ali celovite informacije o hilandarskim riznicama. Njihov sadržaj biće podrobno opisan u narednih petnaestak tomova ovog istraživačkog, muzeološkog i izdavačkog poduhvata bez presedana u našoj kulturi.
Zato su pred posetiocem izložbe i sasvim trivijalne stvari, ključevi i brave, na primer, ali i kivoti i mošti svetaca, ikone i njihovi okovi, sve ono što svedoči o gotovo nestvarnim domašajima primenjene umetnosti, vekovima negovane u Hilandaru.
Naš domaćin naglašava da su monasi Hilandara uvek ispunjavali dug prema tradiciji i istovremeno prednjačili u otvaranju za novo, prihvatajući izazove savremenog života.
Prvi su na Svetoj gori napravili modernu biblioteku, uveli agregate za električnu struju i centralno grejanje, postavili solarne panele, počeli da koriste motorna vozila; prvi su štampali monografiju svoje kuće i počeli da otiskuju ikone u kontrolisanom tiražu sa originalnih ploča...
Dok ih druga monaška bratstva tek slede, Hilandarci već uvode fizičku, hemijsku i biološku zaštitu biblioteke, koristeći najmodernije tehnologije i saznanja.
– Istina, nema televizije, Interneta i mobilnih telefona, te stvari su tabu, kao i meso, jer kao što meso remeti organizam, tako ove skalamerije remete dušu – kaže Milovanović, dok se penjemo na prvi sprat Muzeja, da vidimo izvorne dragocenosti iz Hilandara, pristigle u Srbiju sticajem različitih okolnosti. Danas se to blago čuva u fondovima Narodne biblioteke, Arhiva SANU, Narodnog muzeja, Istorijskog muzeja Srbije, Zadužbine kralja Petra I na Oplencu i u MPU.
Izvanrednu ikonu „Čudo u Honi” iz 15/16. veka, Hilandarci su poklonili slikaru Milanu Milovanoviću 1907. godine a on je odmah ustupio Narodnom muzeju. Ikona „Sveti Dimitrije” s kraja 14. ili početka 15. veka, sada je u Londonu, na izložbi Vizantijske umetnosti. Nekada je pripadala kolekciji slikara i kolekcionara Ljube Ivanovića, a sada je u fondovima MPU.
Na londonskoj izložbi je našla svoje mesto i kameja – savršena nagrudna, pektoralna ikona iz ranog 13. veka. Spada u red najlepših sačuvanih primeraka iz perioda zrelog srednjeg veka. Na dragom kamenu maslinastozelene boje sa crvenkastim odsjajima, izrezana je u dubokom reljefu dopojasna figura Hrista Pantokratora, a na zadnjoj strani kameje prikazana je u plitkom reljefu dopojasna figura Bogorodice Šira od Nebesa (Oranta). Izložene su i hilandarske ikone štampane u grafičkoj tehnici, a umesto originala „Miroslavljevog jevanđelja”, prvi reprint ovog rukopisa, izrađen po narudžbini kralja Aleksandra Obrenovića u Beču, i poslednji reprint, rađen u Južnoafričkoj Republici.
Predstavljeno je i „Zakonopravilo” svetog Save, rukopis verovatno započet u Hilandaru, odnosno u Kareji, gde je bila velika skriptarnica, s brojnom ekipom prepisivača i prevodilaca.
– Bila je to prva velika srpska redakcija – kaže Milovanović i naglašava da je Sava završio „Zakonopravilo” u Boki, na Prevlaci, 1213. godine. Po jedan prepis je odmah poklonio Bugarima i Rusima. Od početka 13. veka do 1555. godine za Ruse je to bila osnovna knjiga zemlje i crkve.
Izložena je i dragocena knjiga koju je Aleksandar Obrenović dobio od Bugara, kada je 1896. bio na Hilandaru, pošto je stigao u Atinu na poziv grčkog suverena, da prisustvuje obnovljenim, prvim modernim Olimpijskim igrama. Bio je na tim igrama jedini kralj iz Evrope, iako su svi bili pozvani. Posle je otišao u Hilandar, u misiju oslobađanja, jer su Bugari, dobivši od Aleksandra poveliki bakšiš, posle toga otišli iz manastira. Zato je od bratstva kralj i dobio na poklon „Miroslavljevo jevanđelje” i osnivačku povelju. Posle samo nekoliko dana došli su Rusi da kupe tu našu najdragoceniju rukopisnu knjigu, jer su već o tome pregovarali sa Bugarima, ali im se nije dalo, zakasnili su.
Svetogorci su čuveni i po umeću minijaturnog drvorezbarenja, čime pokazuju najdublju molitvenu, duhovnu usredsređenost. Dok nam objašnjava vrednosti i značenja jedne nagrudne panagije, episkopske insignije rezane u maslinovom drvetu u drugoj polovini 17. veka, Milovanović svedoči kako je imao sreće da gleda nekog rumunskog monaha dok reže. Imao je više od 80 godina, a rezbario je zatvorenih očiju, držeći ikonu i britvicu iznad glave.
– Žargonski izraz – da se smrzneš – možda najbliže ilustruje moje osećanje kada sam to posmatrao. Monah je radio s lakoćom, jer je razgovarao sa svetiteljem, upodobljavajući ga u svom radu. Ova remek-dela su rezana u maslini, drvetu tvrdom kao čelik, običnim britvicama s pijačnih tezgi, bez korišćenja naočara ili uvećala, bez dobrih čeličnih alata.
Milovanović izražava veliko zadovoljstvo i zbog toga što je Zadužbina kralja Petra I sa Oplenca dala svih devet ikona koje potiču iz Hilandara ili iz ruskog manastira Pantelejmona, odnosno iz nekih ruskih kelija sa Svete gore. Ikone su darivane kraljevima Petru i kasnije Aleksandru Karađorđeviću.
Ikonu „Sveti Sava srpski i sveti Simeon Mirotočivi”, Petar je dobio kao blagoslov na krunisanju u Sabornoj crkvi u Beogradu. Reč je o inicijacijskoj ikoni, ikoni blagoslova, ikoni poučiteljnoj i ikoni opomene.
Kralju se poručuje da ne fantazira, jer seda na tron Nemanjića, a ne samo na tron Karađorđevića. Ikona upozorava kralja na kontinuitet, zato je sve predstavljeno na najbolji mogući način, uz notu edukativnog.
Izložena je i slavska Karađorđeva ikona ,,Sveti Andrej Prvozvani”, nastala krajem 17. ili početkom 18. veka. Monumentalnu figuru svetitelja ikonopisao je svetogorski ikonopisac Georgije.
– Sve su to insignijske, prvorazredne vrednosti, kojih bi trebalo da je svestan naš veseli narod – konstatuje Milovanović.
Na izložbi se neprekidno emituje i potresni snimak požara koji je u martu 2004. godine uništio 53 odsto manastirskog kompleksa, pri čemu su blaga Hilandara uglavnom ostala nedirnuta. Film je sačinio Saša Žutić, profesionalni fotograf. Zatekao se u Hilandaru, snimio događaj fotoaparatom i prosledio snimak istog dana u Beograd, a onda na RTS. Uz uslov da na tom ekskluzivnom materijalu niko ne sme da zarađuje. Njegov film je neprofitno obišao svet.
Pitamo autora izložbe da li nešto može da nam kaže o požaru.
– Gotovo pet godina kasnije naviru pitanja kako se i zašto požar dogodio. Grci još nisu objavili izveštaj istrage, a kad će, ne zna se. Čekamo – kaže Dušan Milovanović, autor jedne po svemu izuzetne izložbe.
--------------------------------------------------------------------------
Osam čudotvornih ikona
Manastir Hilandar u svom posedu ima osam čudotvornih ikona, kao ni jedna druga svetinja na planeti. Trojeručicu kao najpoštovaniju i Mlekopitatelnicu Sava je dobio na dar u manastiru Svetog Save Osveštenog, a pored ove dve, u Hilandaru se čuvaju i čudotvorne ikone Bogorodice Popske, Bogorodice Akatisne, Bogorodice koja je urazumila crkvenjaka, Dohijarske, Nesagorevše u požaru i Bogorodice Odigitrije.
Poslednja u nizu je mozaična, Nemanjina lična ikona, koja je uz njega bila u domu, na svim putovanjima i u svim ratovima, a na kraju je s njom stigao na Svetu goru. Na samrtnoj postelji je od sina Save tražio da mu je donese, da joj preda dušu.
------------------------------------------
Ekipa
Kroz ekipu MPU prošlo je više od 25 naučnika i stručnjaka, istoričara umetnosti, istoričara, etnologa, konzervatora i fotografa, a među njima Milovanović izdvaja kolegu, g. Ljubomira Vujakliju, pokojnog istoričara Đorđa Mitrovića i blaženopočivšeg fotografa ekipe, g. Radomira Živkovića. Bez njih i bez pomoći ostale gospode saradnika, ovaj posao nikada ne bi bio završen, naglašava Dušan Milovanović, izražavajući nadu da ova njegova reč zahvalnosti može da bude objavljena. Pogotovo zahvaljuje Hilandarcima na njihovoj dobrostivosti i trodecenijskom gostoljublju, kao i Hilandarskoj zadužbini na podršci.
Sl. Kljakić
[objavljeno: 05/01/2009]
