Izvor: Politika, 21.Maj.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Naša Boba iz Pariza
Slobodanka je, kao prevodilac u francuskoj policiji, uvek bila pri ruci zemljacima zabasalim u Grad svetlosti
Gornja Gruža – To što je njena porodica, sa epitetom "četnička", morala da, pre 45 godina, napusti rodni prag u pitomom gružanskom selu Prnjavor, nimalo nije umanjilo ljubav i rodoljublje Slobodanke Simović. Ona ih je, kao dugogodišnji prevodilac u pariskoj policiji, pokazivala kad god joj se prilika ukazala.
– Iako sam državljanka Francuske, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ja sam bila i ostala Srpkinja, svesna da bi moj rutinski prevod mogao mnoge da odvede na dužu robiju nego što su je dobijali. Zato sam se maksimalno trudila da pomognem, da umanjim krivicu našim ljudima koji su se u Francuskoj ogrešili o zakon. Osim prekršaja, bilo je i krupnih krivičnih dela, kao što je šverc oružja, teške krađe i slično. Danas, kao penzionerka, smem da priznam da svoj posao nisam mogla da radim bez emocija – priča nam Slobodanka koju Gružani zovu "naša Boba iz Pariza", ponovo u svom zavičaju.
Rodila se pri kraju Drugog svetskog rata, sloboda je došla i bilo je prirodno da joj kum nadene ime Slobodanka. Ali slobode nije bilo za kuću Simovića. Ona, sestra Mila i brat Milan su, i u selu i u školi, bili obeleženi pečatom oca četnika, Draga Simovića (radni vek završio kao taksista u Čikagu), koji se krio pred poterama, potom robijao, ali "greh" nije uspeo da spere sa imena i...
Iskoristio je prvu priliku i, 1962. godine, pobegao iz zemlje. Uskoro su mu se i deca pridružila u Parizu, potom su preleteli Atlantik. Bobi se nije dopala Amerika, vratila se u Pariz i ostala do danas.
– Udala sam se za Francuza i naš dom je uvek imao otvorena vrata za naše nesrećnike. Dođu često, a nemaju ni gde da prenoće ni kod koga da odu. Ja ih dovedem kući, a mom mužu je to bilo čudno u početku. Znate, u Parizu komšija komšiju ne poznaje, nema u Gradu svetlosti tako široke duše kao što je naša. Kasnije se i muž "posrbio", privikao se na to da se sa posla mogu vratiti sa pokojim svojim zemljakom koji ne zna francuski, bez krova i gladnim – priča nam uz zadovoljan osmejak.
U mnoštvu slučajeva u kojima je Slobodanka posredovala, biramo jedan baš zanimljiv. Pozvali su je policajci na aerodrom, jer su "ulovili" dvanaestogodišnjaka koji je, upravo, izišao sam iz aviona, bez pasoša i ikakvog drugog dokumenta. Shvatili su jedino da je stigao iz Beograda. Ispostavilo se da je dečak ponavljao razred, nije smeo pred roditelje, već je otišao na Surčin i, pomešan sa drugom decom koja su putovala sa roditeljima, ušao u avion. Nije znao ni gde će ga odneti. Boba je pomogla da se i taj slučaj povoljno reši, kao i mnoge druge gde je trebalo pomoći oko zaposlenja, smeštaja, novčanih pozajmica koje nikada neće biti vraćene. Zadovoljna je, jer nije mali broj onih kojima je pomogla a da ne uzvrate telefonskim pozivom i rečima zahvalnosti. Nije, kaže, birala kome će da pomogne, svakoga iz Srbije je primala kao komšiju, makar bio daleko i stotine kilometara od njene Gruže.
Svet je zanimljiv i lep na svoj način, ali nigde one topline kao u zavičaju gde "šljiva ima najlepši cvet, a tišinu ulepšava zvuk medenice". Zato je Slobodanka često u svojoj Gruži, u svom Prnjavoru.
– Svi moji su u Americi, ali su, mišlju i ljubavlju, istovremeno i ovde. Po želji oca, na našem imanju su novi zasadi voća, nove zgrade, imamo i stado ovaca – pokazuje nam sve to, zadovoljna i ponosna.
B. Lomović
[objavljeno: 21.05.2007.]
