Izvor: Politika, 15.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Naš zemljak, Japanac
Sve više pripadnika Zemlje izlazećeg sunca dolaze u Srbiju, kao studenti ili fudbalski navijači naše reprezentacije. Njihov najbolji sagovornik je Mateja Milenković, Srbin kojem je japanski maternji jezik
Kad Mateja Milenković, student beogradskog Fakulteta organizacionih nauka i član Evropskog udruženja studenata tehnike, započne razgovor sa Japancima, oni se iznenade kako ovaj mladić, koji izgledom ne podseća na njihovog zemljaka, tako savršeno govori jezik jedne >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << njemu daleke kulture. A on im onda objasni da je ta zemlja Dalekog istoka njemu izuzetno bliska. Boravio je u Japanu nekoliko puta, tri i po godine je išao u tamošnju školu, bliski su mu i budizam i japanska istorija, koju iz hobija izučava. I ne samo to, njemu je japanski – maternji jezik.
– Moj otac Dragan, novinar i bivši dopisnik iz Japana, sedamdesetih godina prošlog veka završio je svetsku književnost, ali je učio i japanski jer je voleo egzotične zemlje i interesovao se za Japan, pa je dobio stipendiju od japanske vlade. U Tokiju je upoznao moju majku Secuko Inomaru i kasnije su se i venčali. Moja sestra Irena rođena je 1979. godine, a ja 1984. godine u Beogradu. Kad sam imao sedam godina, roditelji su se ponovo preselili u Japan. Tamo smo živeli do 1995. godine, jer je moj otac radio kao dopisnik „Borbe” i „Tanjuga” – priča Mateja.
On kaže da sve više njegovih dalekih sunarodnika dolazi u Beograd: poslovni ljudi, studenti i fudbalski navijači. Japanci ne odlaze samo organizovano u Englesku da vikendom gledaju fudbalske utakmice Premijer lige, već su zbog Dragana Stojkovića Piksija, koji ima status heroja u ovoj zemlji, zavoleli i Srbiju i prate sve fudbalske mečeve naše reprezentacije, čak i kada igra u gostima, Portugaliji ili Finskoj, na primer. Jedan od Matejinih najboljih drugova, Kateđima zvani Soko, koji je boravio u Beogradu u okviru studentske razmene, postao je vatreni navijač „Obilića”.
Živeći na dve tačke sveta, koje su jedna od druge udaljene ne samo geografski, nego i po običajima i mentalitetu, Mateja je spoznao da Japanci uvek vole da budu najbolji, dok se Srbi stalno porede sa Zapadom.
– Japanci su jako vredni, poštuju pravila, retko lažu. Sa te strane su sjajni. Srbi više poštuju slobodno vreme, vole da se viđaju sa prijateljima, nisu robotizovani i meni se to jako sviđa. Kad sam otišao u Tokio nazvao sam najboljeg drugara, koga nisam video 12 godina, a on mi je izdiktirao tri datuma kada bismo mogli da se vidimo, i u koliko sati. Nisam mogao da verujem! U Beogradu je mnogo drugačije, opuštenije, ovde je društveni život mnogo bolji- tvrdi mladi „Srbojapanac”.
Japanska krv u Matejinim venama čini da ga ta srpska „opuštenost” ponekad i iznervira, jer ga podseća na javašluk i neodgovornost. U Japanu sankcije praktično nisu ni potrebne jer se svi pridržavaju propisa, i te osobine mu prijaju i nedostaju u Srbiji, kaže.
Mateja voli da putuje, bio je u Beču, Turskoj, Singapuru i Indoneziji, želja mu je da vidi Kinu i Južnu Koreju. Njegova majka Secuko zadržala je prezime i japansko državljanstvo, tako da i on ima dvojno državljanstvo, pa može i bez viza da putuje po celom svetu.
– Moja devojka je dva dana dolazila pred austrijsku ambasadu da bi dobila vizu. Drugog dana pošao sam i ja sa njom. Došli smo u pola pet ujutro i čekali do 11 sati. Tek tada sam shvatio pravu muku Srbina. Kada bi se našla neka zlatna sredina između Srbije i Japana, bilo bi najbolje, a i meni bi bilo lakše – kaže Milenković i zaključuje:
Dragoljub Stevanović
---------------------------------------------------------
Maniri Zemlje izlazećeg sunca
Homne je ono što čovek stvarno oseća, a tatemae je „fasada”, usklađivanje ponašanja sa društvenim pravilima. U Japanu se čovek praktično žrtvuje da ne bi društvo uzmeniravao svojim osećanjima. Može se dogoditi da vam Japanac sa osmehom na licu saopšti da mu je neko veoma drag umro...Konflikt između stvarnih želja i osećanja u japanskoj istoriji je bio najčešće tema drama u tradicionalnom „kabuki” pozorištu. Dilema se najčešće razrešava smrću aktera, jer namera pojedinca ili para (ljubavnika, osvetnika) da učine nešto protiv društvenih pravila uglavnom je osuđena na propast.
-----------------------------------------------------------
Klanjanje umesto rukovanja
Japanci nisu znali do 19 veka za rukovanje. Kada se pozdravljaju, oni se jedno drugome klanjaju. Dubinom naklona određuju se odnosi među ljudima: oni na višim položajima klanjaju se blagim naklonom, a oni na nižem dubljim.
----------------------------------------------------------
Prazan list u pismu
Kad Japanci pišu pisma, trude se da ona ne budu suviše kratka. Ali, ako ga ispiše samo na jednom listu papira, Japanac će mu dodati i drugi, prazan list i staviti ga u kovertu, kako pismo ne bi bilo „nepristojno” kratko.
----------------------------------------------------------
Gledanje u oči
Dok razgovaraju, Japanci vas neće uvek gledati u oči, mada se to ne smatra lošim ponašanjem, već kao znak samopouzdanja ili pažnje prema sagovorniku. To je jedan od zapadnjačkih običaja koji još nisu prihvaćeni u Japanu.
---------------------------------------------------------
Samoprekorna skromnost
Japanci nikada ne hvale nešto svoje (članove porodice, hranu koju iznose pred nekoga, svoju kuću...), čak su u stanju da ih kude, kako bi pokazali svoju skromnost. Domaćica je u stanju da za jelo koje iznosi kaže: „Nije mi uopšte uspelo, ali poslužite se.”
--------------------------------------------------------------
Obavezno izuvanje
Nemojte se čuditi ako se vaš saputnik u japanskom vozu, autobusu ili avionu izuje i podigne noge na sedište. To se ne smatra nepristojnim, jer Japanci u kući tako sede na podu, uvek izuveni, a pošto se svakodnevno kupaju i ne jedu jaku hranu, noge im ne odaju neprijatan miris.
(Iz knjige „Japan za početnike” autora Dragana Milenkovića)
[objavljeno: 16/03/2008.]
