Izvor: Blic, 26.Jun.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Naš major razoružavao Liberijce
Naš major razoružavao Liberijce
Prvo što se major Vojske Srbije Predrag Ilić zapitao po sletanju na aerodrom u Monroviji maja 2004. godine bilo je: 'Zašto mi je ovo trebalo?', misleći na mirovnu misiju UN u Liberiji u koju je otišao kao jedan od šestorice vojnih posmatrača iz naše zemlje.
Zid od vrućine i vlage u koji je udario po izlasku iz klimatizovanog aviona, priče o smrtonosnoj malariji i udaljenost od porodice i prijatelja nisu se činili kao nešto >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << što će godinu dana kasnije teška srca napustiti. Ali, u jednogodišnjoj misiji ostao je do kraja. Zašto?
- Čovek, osim materijalnog, u sebi mora da pronađe dodatni motiv da ode u misiju. Jedan od mojih motiva bio je urođeni avanturizam. Kao pilot, nedostatkom letenja izgubio sam ono zbog čega sam se opredelio za taj poziv. Drugi razlog bio je taj što su srpski oficiri okarakterisani kao ratni zločinci i vandali. Želeo sam ličnim primerom da dokažem da nismo takvi. Osim toga, došao sam kao čovek bez predrasuda koji želi nekome da pomogne - priča za 'Blic' 34-godišnji Predrag.
Predrag je bio jedan od nenaoružanih vojnih posmatrača u Liberiji, zemlji razorenoj petnaestogodišnjim krvavim ratom između dve pobunjeničke frakcije i vladinih snaga. S još petnaestak kolega iz drugih država bio je stacioniran u gradiću Banga, 250 kilometara udaljenom od Monrovije, glavnog grada Liberije. Bilo je tu vojnika sa svih meridijana. Paragvajac, Peruanac, Ekvadorac, Salvadorac, Bolivijac, Bugarin, Nigerijac, Bangladešanac, Amerikanac, Pakistanac, Indijac, Korejac...
- Samo pingvina nije bilo - kaže Predrag u šali.
Glavni zadatak vojnih posmatrača u Liberiji bio je razoružanje bivših ratnika i njihovo uključenje u civilno društvo. Ljudi su predavali naoružanje u zamenu za novac, a budući da je program važio samo za bivše borce, posmatrači su proveravali da li su oni zaista ratovali ili su do oružja došli tek posle rata. Ratnu prošlost su dokazivali odgovarajući na pitanja o jedinici u kojoj su bili, a morali su da znaju da rastave i sastave pušku. Za koga bi se utvrdilo da nije ratovao, oružje mu je oduzimano i uništavano. Osim toga, posao vojnih posmatrača su i patrole. U slučaju incidenata, njihova je obaveza samo da obaveste naoružane jedinice UN, obave uviđaj i, ako su u mogućnosti, spreče eskalaciju sukoba.
Veliki problem u zapadnoj Africi su bolesti. Najopasnija je malarija koja se prenosi ujedom komarca. Predrag je vodio računa pa, osim tegoba zbog loše klime, nije imao većih zdravstvenih problema.
Takođe, brzo je shvatio da ne sme suviše emotivno da doživljava događaje oko sebe.
- Toliko je nesreće i pojedinačnih tragedija da bi čovek poludeo ako ne napravi distancu - kaže.
Major ne krije da mu nije bilo svejedno kada se susretao s opasnostima koje nosi njegov poziv. Kaže da je lud onaj ko se ne plaši, ali da to ne sme da bude parališući nego kreativan strah. Oprez koji te tera da u pravom trenutku doneseš pravu odluku.
Predrag je Liberiju napustio pomešanih osećanja, ponevši ogromno životno i profesionalno iskustvo.
- Koliko god sam želeo da se vratim kući, toliko i nisam. Bio sam deo sistema koji je radio nešto dobro. Pre odlaska sam imao prepreke u glavi koje su u međuvremenu nestale. Danas bih bez razmišljanja otišao na bilo koji drugi zadatak - poručuje major Ilić.
Dejan Vukelić
