Izvor: Glas javnosti, 22.Avg.2008, 09:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Naredba o prekidu vatre pred Dejton
U ovom broju objavljujemo poslednji nastavak ratnih naredbi Radovana Karadžića, nekadašnjeg predsednika Republike Srpske, koje je izdavao od 13. juna 1992. godine, pa do samog kraja rata 1995. Čitaocima ostavljamo da prema navodima iz autentičnih dokumenata zaključe koliko se lider RS zaista potrudio da predupredi izvršenje ratnih zločina, kao i da se, ukoliko do njih dođe, učini sve da se počinioci otkriju i kazne
Tridesetog septembra 1995. godine Radovan Karadžić izdaje >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << izričitu naredbu Glavnom štabu vojske i policiji u kojoj traži da se „u najkraćem roku sprovede istraga o nestanku dvojice pilota oborenog francuskog aviona“. Ovde je važno podsetiti da je bombardovanje Republike Srpske trajalo od 30. avgusta do 14. septembra i da je tom prilikom oboreno nekoliko aviona zapadnih sila. Ovom naredbom, pošto se neko vreme nije znala sudbina ovih pilota, predsednik RS je predupredio nezvanična saopštenja i privatne naredbe.
Nešto kasnije, 12. oktobra, Karadžić izdaje naredbu o uspostavljanju prekida vatre i dejstva jedinica oružanih snaga Vojske RS. Ovome je prethodio sporazum od 5. oktobra, a nedelju dana kasnije sve strane su potvrdile da će upravo 12. stupiti na snagu. Ovde podsećamo da je prekid vatre i drugih borbenih dejstava prethodio mirovnoj konferenciji u Dejtonu. Već 16. oktobra, lider RS naređuje da se u cilju kontrole prekida vatre prihvati dodatnih deset stranih posmatrača kako bi kontrola neprijateljskog kršenja potpisanog primirja bila što efikasnija, kao i da bi, kako navodi Karadžić „izbegli eventualni najavljenu odmazdu NATO u slučaju kršenja primirja“. Ovom naredbom nalaže se prihvatanje svih posmatrača koji bi javljali o eventualnom kršenju primirja, a svedoči i o privrženosti predsednika miru.
Već pred kraja rata, Karadžić je morao sve više da se bori protiv porasta kriminala i 27. oktobra izdaje naredbu da se učini sve da se prekine otimanje vozila predstavnika UN, „čime se želi ugroziti mirovni proces i konferencija“. On traži i da se učini sve da se u svim mestima zaštite osoblje i vozila UN, da se spreči dalje otimanje vozila i da se pronađena kola najhitnije vrate, a počinioci kazne. Ovo je za mnoge jedan od dokaza da je predsednik RS uporno nastojao da obezbedi punu sigurnost predstavnika međunarodnih organizacija. Ipak, otimanje se nastavilo, pa je Karadžić 4. novembra morao da izdaje sličnu naredbu, a 25. - tog istog meseca, još jednu iz koje se vidi da je kap prelila čašu i gde on navodi „da su ovakvi postupci tokom oktobra i novembra izazvali ogorčenje, protest i otkazivanje svake pomoći međunarodnih humanitarnih organizacija, što je nanelo nesagledivu štetu RS i zapretilo humanitarnom katastrofom“. U dokumentu se taksativno navode vreme i mesto gde je oteto šest džipova i konstatuje da je i pored prethodne naredbe vraćeno samo nekoliko ukradenih vozila. Zbog ovoga, Radovan Karadžić naređuje Glavnom štabu VRS da „najenergičnije iskontrolišu sva vozila na upotrebi u vojnim jedinicama, a policiji da obavi preciznu kontrolu svih vozila ove vrste koja su prefarbana, bez obzira na korisnika i vrstu registarskih tablica“.
Ovo govori da je i po završetku rata predsednik bio prinuđen da na ovaj način interveniše zbog vraćanja otetih vozila UNHCR i MKCK. I ovaj ukaz, ako ništa drugo, govori o upornom nastojanju Karadžića da stane na put krađama i otimačinama i da se međunarodnim predstavnicima omoguće normalni uslovi za rad.
Na kraju, važno je napomenuti da je ovo naređenje izdato nekoliko dana posle završetka Dejtonske mirovne konferencije, koja je trajala od prvog do 21. novembra 1995. godine. Nešto kasnije, 14. decembra u Parizu je mirovno rešenje i potpisano.
