Izvor: Politika, 18.Jan.2008, 13:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Narcis se ogleda u Moravi

Peter Handke, Moravska noć. Pripovetka. Izdavač Zurkamp. Frankfurt na Majni, 2008, 561 str.

U 2007. godini, kada je napunio 65. rođendan Peter Handke podvlači crtu ispod svog književnog rada. Austrijska nacionalna biblioteka u Beču dobija njegove rukopise, beleške i austrijsku korespondenciju od proteklih 20 godina, a Književni arhiv u Marbahu njegove dnevnike iz perioda 1975–1990, ukupno 66 beležnica, i nemačku korespondenciju. Objavljuje Kali. Predzimsku >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << priču, zbirku sabranih pesama Život bez poezije i zbirku odabranih eseja Moje oznake mesta. Moje oznake vremena. 1967-2007. Prvih dana 2008. godine pojavio se roman Moravske noći, koji je bio najavljivan pod naslovom Samara. Iako u podnaslovu stoji izričito pripovetka,totalitet pripovedanog vremena i struktura podvode Moravske noći jasno pod kategoriju romana.

Svekoliko Handkeovo stvaralaštvo, a objavio je preko osamdeset romana, dramskih tekstova, putopisa, dnevničkih zapisa i scenarija, uprto je protiv konvencionalne forme. To je i najkraća definicija sadržaja njegovih ostvarenja i Moravske noći – protivljenje svemu konvencionalnom. Dok „ozbiljni autori” razbijaju glavu gorućim temama ovoga sveta, kaže Handkeov pripovedač u romanu, on priča o svom oduševljenju svicem ili kravljom balegom.

Jubilej na Moravi

Već u prvim rečenicama romanabiva jasno da je reč o magičnom pripovedanju koje ukida geografske koordinate i zakone fizike, pa stoga „poslednje utočište” u borbi protiv Rimljana, iberijsko mesto Numansia zajedno sa Samarkandom smešta na obalu Morave, između sela Porodin i Velike Plane – odakle je rodom Zlatko Bocokić, jedan od dvojice Handkeovih prijatelja sa kojima je pohodio Srbiju u zimu 1995 – u „zemlju u Evropi koja je saterana u zaostalost” i gde je „uvek, ako ne rat, onda bivalo nešto ’između ratova’”.

„Autor” poziva na splav koji je neka vrsta hotela sa natpisom Moravska noć, svoje prijatelje, drugove i komšije, isključivo muškarce, da ih ugosti i tokom jedne aprilske noći, od ponoći do svitanja, uz prisustvo samo jedne lepe žene, ispriča svoju priču. „Autor” je ujedno i „splavar”, „bivši autor”, „umirovljeni pisar”, „putnik pešak”, dok je pripovedač dat u prvom licu koji „autora” opisuje sve dok „autor” ne preuzme ulogu pripovedača. Gosti su posluženi jednostavnim srpskim jelima i vinima.

Na splavu na Moravi, u „enklavi Porodin” koja je već „više od decenije” postala pripovedačeva „domovina”, istaknuta je zastava jedne već odavno „potonule” države, jer splavar svoj splav vidi kao eksteritoriju. Odatle domaćin vodi goste na kružno putovanje, zapravo na opis svoga stvaralačkog kruga, počev od zadušnica u jednoj okupiranoj teritoriji, na kongres o buci, u Španiju, u svoje rodno mesto u Koruškoj i posetu svojim likovima iz ranijih dela. Potresno mesto romana je poseta pripadnika jednoga naroda groblju gde više nema mrtvih, i koje se nalazi pod kontrolom međunarodnih vojnih snaga. Pod vojnom pratnjom protiče poseta o zadušnicama, da bi pri povratku autobus koji se vraća u podeljeni grad na Ibru neprestano kamenovala deca koja se kao igraju kraj puta. Vozač autobusa priča pripovedaču o iskonskoj mržnji koja se „neprijateljskom” narodu usađuje odmalena i gde nikada neće biti moguće ostvariti normalan život.

Groblje, pas i lepa žena

I u priči o tragediji Srba sa Kosova prikriveno je jedno od načela Handkeove poetike: pripovedač vidi senku autobusa obasjanog suncem zajedno sa senkom glava putnika pored sebe na putu. I pri kraju kazivanja, kada pri svitanju nestaju i splav i gosti, pripovedač će se osetiti kao akter u filmu kojeg je sam sebe gledao. Moći sagledati sebe u svetu, i svet u sebi je jedna od preokupacija romana kao velikog prikaza problema percepcije stvarnosti iliti teorije saznanja. Narcisoidnost umetnika, počev od Da Vinčijevog i Direrovog autoportreta je u umetnosti sasvim normalna i legitimna stvar. Sobom se Handke najduže i najradije bavi.

Handkeova proza ostavlja utisak da je pisana olovkom koja na svome vrhu ima kameru sa veoma jakim tele i makroobjektivom. Njegova proza je sva u detalju, u pojedinačnoj uveličanoj slici. Njegovi horizonti nisu linije dodira zemlje i neba nego horizont ljudskog tela, kako naglašava. Handkeova dela se mogu čitati i kao gotovi scenariji. Nije ni čudo, on je radio na filmu i za film.

Moravsku noć kao prozu velikog obima Handke je prožeo lajtmotivima koji obezbeđuju misaonu povezanost pojedinih segmenata. Od groblja u delu zemlje koji je pod vojnim nadzorom, kraj autobusa trči pas koga su sprejom obojili u boje „bivše zemlje”. Opisani pas iz mesta nadomak Mališeva javljaće se i dalje tokom kazivanja, a njegovu simboliku dobrim delom odgoneta pominjanje austrijskog dramskog pisca Ferdinanda Raimunda, koji je, pošto ga je ugrizao pas, pokušao samoubistvo misleći da je pas zaražen besnilom.

Drugi često ponavljani lajtmotiv je tajanstvena lepa žena na splavu čije se nemo prisustvo opisuje sporadično i koja se provlači kroz kazivanja. Još jedan autobiografski detalj. Handke je imao nekoliko ljubavnih veza i brakova, najčešće iz sveta filma. Žena u romanu znala je da ga proganja do te mere da je „autor” morao da brani svoje vreme za pisanje tako što ju je premlatio. Žena je „smrtni neprijatelj”. Ali, bez nje pripovedač ne može.

Handke je roman Moravska noć pisao u godini svoga 65. rođendana, i to po principu prve rečenice svog programskog teksta Ja sam stanovnik kule od slonovače, iz 1967: „Književnost je za mene dugo vremena bila sredstvo da o sebi steknem, ako ne jasnu onda jasniju predstavu.” Moravskom noći je pokazao da je sebe sebi i drugima razjasnio. Pri tome sebe protivstavlja tzv. „autorima koje treba shvatiti ozbiljno”, jer dok oni brinu svetske brige i pišu velike teme, on se oduševljava svicima ili kravljom balegom.

Srbija kao poetika

Handke ne idealizuje Srbiju. On zna za sva ona smetlišta oko njenih gradova i ne prećutkuje ih. Zamera Srbima što im je nestao njihov epski pogled. Hvali gusle i melodičnost koju struna proizvodi pri pažljivom slušanju. Ali Srbija je za njega pre svega zemlja koja se bori i koja prkosi. Samim tim je i drugačija. Ta odlika koja je stajala dosta srpskih glava je i osnovna odlika Handkeove poetike i njegovog javnog delanja, čime je skretao pažnju.

Lako će čitalac prepoznati citate u romanu preuzete iz Pitajući pod suzama o kraterima koje prave bombarderi nad Srbijom 1999. Mada Handkeove političke stavove o Srbiji mnogi u Srbiji nisu spremni da podele.

Srbija se oduprla, tumači Handke, globalizaciji i zato je njemu moguće da se u njoj oseća kao u svojoj „domovini”. Analogno Floberu, Handke o Srbiji kaže, u suštini: Srbija, to sam ja. Stoga i njegov pripovedač u romanuisprva govori o Balkanu bez prisvojne zamenice, da bi u kasnijem toku pripovedanja to postao moj, tj. njegov Balkan. U Srbiji Handkeov pripovedač nalazi i svoga naslednika u pisanju, i to među putnicima u autobusu za groblje, gde je opazio jednog dečaka. Neka vrsta umetničkog testamenta.

Od svega što je napisao, Moravska noć je izrazito celovito, sadržajno, i najlepše napisano Handkeovo delo. Odavno je Handke zaslužio Nobelovu nagradu. Dajući nagradu nedavno austrijskoj autorki, Elfridi Jelinek, Nobelov komitet je samo pokušao da izbegne jednu obavezu koju više nije dužan samo Handkeu i njegovoj literaturi već sebi samome ukoliko ne želi da njegov kredibilitet bude doveden u pitanje.

Dušan Glišović

[objavljeno: 19/01/2008.]

Nastavak na Politika...