Izvor: Glas javnosti, 09.Feb.2009, 02:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Namirisana košulja
Gospodin Nikolić je iznenada rešio je da se povuče u sebe. Hrabra odluka. Kad je gospođa Nikolić čula nameru svog supruga, silno se obradovala. Izdržala je trideset godina burnog braka. Tešila je supruga koji je bežao od kuće na nedeljicu-dve, a jednom i na pola godine, i vraćao se posle svake promašene ljubavi kući, ojađen i očerupan. Živeli su mirno, prijateljski, u braku koji je držao pravila; njegovo je da greši, a njeno da razume i oprosti. Takvi brakovi se obično raspadaju >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << kad supruga prestane da razume i oprašta, a to se Nikolićima nikada nije dogodilo. Znalo se da je on njena jedina, a ona njegova najveća i najsigurnija ljubav. I eto, na kraju, sreće. On pripada samo njoj! Gospodin Nikolić se povukao u sebe, u nepoznatu pustoš u kojoj nikoga i ničega, izuzev njega, nije bilo. Evo, već četiri nedelje ne izlazi iz kuće, pije jutarnju kafu, doručkuje, puši; odrema, ruča, puši, čita novine, gleda televiziju, večera, puši i spava. Gospođa Nikolić je, gledajući promene koje njen suprug doživljava, prva klonula. Zar je moguće da se pretvorio u beznačajnog i bezvoljnog čoveka koji ravnodušno čita novine, bez psovki gleda televiziju, drema, jede, puši i spava. Gde je onaj pustolov u koga se zaljubila i kom je bila verna tolike godine? Nedostaju joj njegovi gresi i pokajanja i njeno razumevanje i oproštaji.
„Izađi negde, igraj poker, izgubi pare, nerviraj se, dođi kući pijan; ja ovo više ne mogu da izdržim“, rekla je gospođa Nikolić gledajući nesrećnika koji se povukao u sebe i tu bezvoljno životari.
Gospodin Nikolić blene u suprugu. Ne shvata o čemu se radi. Ne raduje se njegovom povlačenju u sebe, a taj događaj čekala je godinama.
Ona mu strpljivo objašnjava da onaj život nikada ne bi menjala za ovaj i ovakav.
„Nekada si vešto lagao, odlazio si na izmišljena službena putovanja s kojih se i se vraćao izmoren i zabrinut; njušila sam tvoje košulje i osećala miris druge žene. Ne mogu da te gledam ovakvog. Idi negde da mogu da ti se obradujem kad se vratiš.“
Gospodin Nikolić ne popušta. Povukao sam se u sebe, kaže, sad sam takav kakav sam.
Ubistveno dosadan brak.
Ona ga nagovara da zajedno gledaju TV Dnevnik i da se nerviraju. Jok, kaže on, nećeš me na to navući, povukao sam se u sebe. Nagovara ga da se razdrma i upiše u neku političku stranku. Jok, kaže on. Izađi negde, zabrljaj nešto, zaljubi se. Povukao sam se u sebe, odgovara on. Ona se nervira, a on bezvoljno sedi, pijucka, jede, puši, drema, puši i spava. Svakog se jutra budu nikakav. Amerika je dobila crnog predsednika, kaže ona. Marim ja, kaže on. U novinama čitulja, preminuo je gospodin Jovanović. Hoće li da ide na sahranu negdašnjem prijatelju? Zašto, pita on, Jovanoviću je svejedno da l’ ću ga ispratiti ili ne. Holandija je opet odbila da nas pusti u Evropu. Marim ja, kaže on.
To traje danima.
Gospođa Nikolić se jedi, gubi na težini, poboljeva. Gospodin Jovanović oseća krivicu. Zabrinuto gleda svoju životnu saputnicu. Kad je vrag odneo šalu, gospodin Jovanović se oblači i saopštava da izlazi iz kuće i iz sebe. I ode. Nema ga, pa nema. Četrnaestog dana vratio se umoran, očerupan, neobrijan, i zabrinut. Gospođa Nikolić njuši njegovo košulje. Raduje se nepoznatom mirisu. Šta je bilo? On kaže da je sreo ženu u koju je bio zateleban, obnovili su i prekinuli ljubav. I eto, sad je tu. Gospođa Nikolić sluša njegovu priču sa razumevanjem. I, prirodno, oprostila mu je na kraju.
Gospodin Nikolić zna da je izgubio bitku. Moraće povremeno da se smuca po hotelima i izmišlja ljubavi koje će mu ona oprostiti.
