Izvor: Vesti-online.com, 26.Sep.2010, 17:50   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Najveći srpski Indijanac

Gojko Mitić ne živi u prošlosti, ali je zadivljujuće koliko je ona prisutna u njegovom sadašnjem životu. Na stolu u radnoj sobi leži svežanj još neotvorenih pisama od obožavalaca iz Nemačke i zemalja istočno od Berlina, koji nisu zaboravili junaka svog detinjstva i ikonu jednog, ako ne boljeg, a ono svakako lepšeg života.

Dok je jugonostalgičara svakim danom sve manje, ostalgičari (nostalgičari za istočnom Nemačkom) zbijaju redove, a Gojkovi filmovi su himna tog >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << pokreta. Na internet-blogovima oni traže da se Mitiću dodeli Oskar za životno delo.

- Istočna Nemačka je budzašto rasprodala svu društvenu imovinu, pa su posle neki istočni političari javno priznali da je ujedinjenje išlo prebrzo - primećuje Gojko, koji je uvek govorio šta misli, što mnogima nije odgovaralo. Tako je bilo i kad su bombardovali Srbiju i kad su novine objavile njegovo reagovanje:

- Nemačka može da se tapše po ramenu, uspela je i treći put da bombarduje moju zemlju!

Kad su ga drugi put pitali da provere nije li promenio mišljenje, Mitić je ostao pri onome što je rekao, pa je sledeći dan osvanuo naslov "Vinetu ne poriče!"

A Gojko kod kuće već ima vernu kopiju Oskara, na koju je stavio indijansku perjanicu.

Zapad je imao Pjera Brisa, Istok Gojka Mitića. Iako nije snimio nijedan film kao Vinetu, nego je tek kasnije u istoimenoj predstavi u Bad Zegebergu nasledio Brisa u toj ulozi narednih 15 godina, Mitić je za sva vremena dobio nadimak Vinetu Istoka, koji samo delimično odgovara njegovom glumačkom opusu.

Najveću popularnost i slavu je, kaže, doživeo u ulogama Indijanaca koji su zaista postojali u prošlosti, poput poglavica Tekumseh i Osceola, i koji su se istinski borili protiv američke najezde. Zbog toga su se u DDR-u radovali svakom novom Gojkovom filmu kao što su se radovali Božiću.

Dok je Zapad uživao u Džon Vejnu, Pjer Brisu i špageti-vesternima, na Istoku su hit bili nemački filmovi o Divljem zapadu, u kojima su Indijanci bili pozitivni likovi, a kauboji agresori. Bila je to slatka osveta kapitalizmu sa one strane gvozdene zavese.

Nedavno se, na primer, desilo da je reditelj Karsten Fibeler došao na ideju da snimi film o dva ostarela Indijanca iz zavađenih plemena, koji zajedno idu na svoje poslednje putovanje, da bi na tom putu postali prijatelji.

Glavne uloge je trebalo da odigraju, ko drugi, nego dva najveća Indijanca svih vremena - Pjer Bris i Gojko Mitić.

"Prvo su pitali mene i ja sam pristao. Međutim, kad su razgovarali sa Brisom, on je u početku hteo da radi sa mnom, a onda je doneo neki svoj plan o tome kako bi trebalo da se snimi film, u kojem me nigde nije pomenuo.

Reditelj je zavapio: Ali mi smo hteli vas obojicu za film!" Tako je neslavno propao pokušaj mirenja istočnog i zapadnog Vinetua, tačnije ideologija koje oni i danas žive.

Kad je Bris nedavno sa suprugom posetio nemačku prestonicu, nisu požnjeli mnogo simpatija, posebno Brisova žena koja je izjavila da su joj indijanske uloge Gojka Mitića "suviše proleterske i sirove".

U svojoj kući u Berlinu, smeštenoj u Kepeniku, tik uz reku Dame, živi povučeno, kao neko ko voli i oseća prirodu na način kako su to nekada radili Indijanci. Uz veliku žalosnu vrbu na samoj obali prislonjen je Gojkov kanu, a svakog jutra on pliva u reci, čak i kad je hladno. O svojih 70 godina nerado govori:

- Nijedan rođendan, ni praznik koji moram da slavim ne volim. Svaki dan u kojem se nešto lepo doživi, to je za mene razlog za slavljenje.

"Zlatnu značku dijaspore", priznanje Kulturno-prosvetne zajednice Srbije i pokrovitelja Ministarstva za dijasporu, koje je dobio još 2005, primio je tek maja ove godine u Beogradu jer je zbog obaveza bio sprečen da ode ranije na uručenje. Nagrada mu je uručena u Narodnom pozorištu, gde se pre ravno 45 godina, kao ubica Abrahama Linkolna, iz prve lože spustio niz zavesu.

Mitić ljubomorno čuva svoju privatnost, kao što su poglavice štitile svoje teritorije. U kući čuva mnoštvo uspomena, brojne statue i priznanja, stolicu sa snimanja sa svojim imenom, u koju nerado pušta nekog drugog da sedne. Jedan menadžer mu je svojevremeno zamerio da ne može tako da se ponaša, da razgovara sa svakim, jer "on je zvezda i treba da bude iznad ostalih".

- Onda mu ja ispričam jedan događaj iz DDR-a. Odem da naspem benzin na pumpi i priđe mi onaj što radi, lupi me po ramenu i kaže "Gojko, čoveče, kad ćeš da snimaš sledeći film?" Ne persira mi, nego je odmah sa mnom na "ti". To je za mene kompliment", objašnjavam ja menadžeru. Posle godinu dana on mi priđe i kaže: "Znaš, stvarno je dobro što si takav. Budi i dalje to što jesi."

Danas Gojko uživa u penziji i u onome što jeste.

Nastavak na Vesti-online.com...