Izvor: Večernje novosti, 22.Jul.2013, 14:25   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Najpoznatija niška kafana: Kazuj, krčmo Džerimo

OD pamtiveka su u Nišu istorija i kafane hodale zajedno. I kao što su događaji davali forme kafanskom životu, tako je za nekim rasklimanim stolom, u zadimljenoj krčmi, neretko „krojena“ istorija grada i života ljudi. Kada bi niške kafane, naročito one s periferije, mogle da otvore dušu kao što su Nišlije u njima raskrinkavale svoju, bila bi to riznica golemih tajni - kaže prof. dr Dragoljub B. Đorđević, autor knjige „Kazuj krčmo, džerimo“.Kafane su, zapravo, sociološke laboratorije, >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << ovaj svet krčma, a mi tek putnici. Atmosfera Niša uvek je, objašnjava profesor, bila pogodna za kafanska raspoloženja, za „ubavo živuvanje“. To nije samo duševna raspojasanost u dertu, već duševna saživljenost sa sebi ravnim iz čaršije.Đorđević govori o stvarnim ličnostima, analizira periferijsku kafanu u kojoj, kao što je govorio Momo Kapor, piće nije navika već svakodnevna svečanost: „Ne pripadam onima koji svoj život štedljivo srču na slamku, da im što duže potraje!“Turcima, kaže on, treba da zahvalimo što su nam doneli kafane.- Beograd je prvi evropski grad koji je dobio kafanu. Tek od Miloša Obrenovića, koji je podsticao krčmaluk, počinju masovno da se otvaraju mehane i odmah posle oslobađanja od osmanskih zavojevača postaju najznačajnije neformalne srpske institucije. Još je Nušić govorio da je kafana jedini izraz našeg javnog života - kaže Đorđević.Mehane od pamtiveka stoje pored puteva. Periferijske su nikle tek s modernim saobraćajnicama. Ove krčme imaju nisku socijalnih funkcija, a lice i naličje su im: jeftina hrana i piće, žestoko opijanje i lomljava, izazovne pevaljke i konobarice, neprestana larma i muzika, ženskinje i vratolomne avanture.KUĆA KAFE BRANISLAV Nušić pojasnio je poreklo reči kafana. To je, tvrdio je on, turska reč sastavljena od dve reči - kafa i han, što znači: kuća kafe ili kuća gde se pije kafa.Najpoznatija niška mehana „Džerima“ u početku nije bila na dobrom glasu. Smeštena u predgrađu, nije spadala u mondiš niške kafane, niti je nameravala da se s njima takmiči, ali je ubrzo postala najbolja periferijska krčma. Prvo se zvala „Dva pajdaša“.Šta je učinilo da kafana sa skučenim stolovima, sumnjive higijene, sa izanđalim stolnjacima, s lusterom nakićenim staklenim đinđuvama s tršćanske pijace i lokalnom landarom, kao inventarom, stane u pesmu velikog Šabana Bajramovića?- Vlasnik Rade Džerima, duševan a vazda usukan, s maramom kao krčmarskom krunom, bio je oličenje gazde, zarobljenik kiča, protagonista kulture drumske mehane - kaže Đorđević.Nadmoćnost svakog grada, tako i Niša, učvršćivala se ovom institucijom: kafana je postala središte literarne ali i političke javnosti i kritike, ne postavljajući limite niti uslove za ulazak. Kafana o kojoj Đorđević govori više je od mesta gde se zadovoljavaju niske strasti, pre svih glad i žeđ za alkoholom, muzičkim šundom i sirovom pornografijom.- Periferijska kafana je i demokratska institucija i u njoj nema sebičluka - kaže profesor. - To je ostavila u nasleđe nadošlom kafanskom životu, jer za učešće u njemu nije potrebna ni pismenost, ni učlanjenje, a ni disciplina. Njene mogućnosti zavise od fele stalnih ili povremenih posetilaca, novinara, advokata, notornjaka, taksista, pisaca i onih koji to pokušavaju da budu, boema, dilera i klinaca, „biznismena“, šmekera, momaka iz kraja, prolaznika, pijačara, čekača, zemljaka, potkazivača, opozicionara, blejača, dođoša i činovnika, umetnika ovih ili onih, disidenata... pa se po njima razlikuju one „na glasu“ od onih za priproste. Ima kafana i drugu stranu, ona je, kaže Đorđević, izvorište razvrata, destrukcije, a stvara buku i galamu. U njoj se miri i svađa, kocka, gubi i dobija, troši alkohol i odvija prostitucija.Kafana je više od onoga što o njoj sriče sociolog: kafana se rastače u neuhvatljivom miru, dok negde daleko napolju hukti fantastičan životni tempo.

Nastavak na Večernje novosti...