Izvor: Politika, 27.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Najlepše pitanje: „Kako si, majko?”
Katarina Dešić-Rajković, koja je odnegovala tridesetoro dece bez roditeljskog staranja, najstarija je hraniteljica u selu Miloševac
Smederevo – Selo Miloševac kraj Velike Plane poznato je po tradiciji hraniteljstva. Punih 77 godina plemenite žene ovog kraja odgajaju decu lišenu roditeljskog staranja. Pod okriljem Centra za porodični smeštaj dece „Rada Mladenović-Đulić Crna” do sada je odnegovano i za život osposobljeno više od 5.000 mališana.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Trenutno u ovom selu ima 150 hraniteljskih porodica, u kojima odrasta 220 napuštenih devojčica i dečaka iz različitih krajeva Srbije.
Katarina Dešić-Rajković je najstarija hraniteljica u Miloševcu. Ova osamdesetogodišnjakinja, poreklom iz Okučana, u Drugom svetskom ratu bila je u logoru žrtva eksperimenata, gde joj je ubrizgavano sredstvo koje izaziva trajni sterilitet. Nakon rata, sudbina je dovodi u Miloševac, gde se udala. U muževljevoj kući je zatekla pastorka koga je prihvatila kao svoje dete. Ipak, u njoj je dugo tinjala nada da će i sama postati majka.
– Jednog dana su me iz Centra pozvali i ponudili mi da negujem devojčicu i dečaka. Jelena je imala osamnaest meseci, a mali Vukadin je tek napunio devet. Moj život je tada dobio novi smisao. To što su me onako bespomoćni zvali majkom činilo me je srećnom i važnom – priseća se Katarina.
Za 56 godina bavljenja hraniteljstvom Katarina je odnegovala oko tridesetoro dece i od njih napravila dobre ljude. Topli dom Rajkovića uvek je bio ispunjen radošću i dečijim smehom.
– Najdraže mi je bilo kad donesu bebu, uživala sam da je kupam, peglam pelene... Neprospavane noći i dečije bolesti nisu mi bile teške. Samo da njima bude dobro – priča nam Katarina.
Najteži su bili rastanci. Odlazak svakog deteta je odbolovala. Sa svima od njih je i danas u kontaktu. U domovima Katarininih štićenika ona je uvek najdraži i počasni gost. Za njih je i dalje „mama" ili „nana", a oni su njena deca. Ova vremešna žena pamti imena sve dece koja su odrasla u njenoj kući, zna čak i imena njihove dece, muževa, žena... Nema deteta o kome ne zna sve – kako i gde žive, gde rade, da li su zdravi, imaju li probleme...
– Radujem se svakoj slavi i prazniku jer znam da će oni doći ili ću ja otići kod njih – kaže Katarina, dobitnica srebrnog ordena za humanost, dok drhtavim rukama lista slike „svoje dece".
– Da mogu opet da biram šta bih radila, izabrala bih isto. Moja najveća nagrada je njihova ljubav. Nema ništa lepše od susreta, kada rašire ruke, zagrle me i pitaju: „Kako si, majko?" – sa suzama u očima kaže nam Katarina.
U porodici Rajković trenutno odrastaju dvojica dečaka. Četvorogodišnji Sava, dete koje je u ovaj dom u pelenama dovedeno iz Zvečanske, i dvanaestogodišnji Neša sa kojim će Katarina, verovatno, okončati svoj dugogodišnji humani angažman.
Katarini pomažu snaja Slavka i unuka Zorica koja se trenutno brine o malom Savi, a sa svojim suprugom pohađa obuku u Centru pod nazivom „Sigurnim korakom do hraniteljstva”.
Olivera Milošević
[objavljeno: 28/01/2008]
