Izvor: Blic, 21.Feb.2008, 10:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Najlakše je otići, teško je vratiti se
Milica i Igor jedina deca u metohijskom selu Drsnik nadomak Kline danas možda neće otići u školu. Od kako su se vratili u svoje selo u septembru, putovali su svakodnevno šest kilometara do škole koja je u srpskom selu Vidanje, s druge strane Kline. Njihovom ocu Dragomiru poručili su juče iz škole „da Beograd nije uplatio novac za prevoz dece i da neko mora da plati to gorivo".
- I pored ove muke oko Kosova, svega što se događa, mi ne bismo iz Drsnika. Pa jedva smo >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << se vratili posle skoro osam godina. Ali, ako iz koordinacionog ne uplate pare za prevoz, ne znam šta da radim jer deca moraju u školu. Plašim se da ću morati iz sela. Nemam odakle da platim. Na jednu muku i druga, nikad kraja bedi - počinje priču četrdesetosmogodišnji Dragomir Karadžić.
Od kako su se vratili, on nije primio minimalac koji mu sleduje. Pre 1999. godine Dragomir je bio rudar u Volujku. Prva pomoć ali i obaveza države - socijala, uplaćena je sa višemesečnim zakašnjenjem tek pre nekoliko dana.
- U selu nemamo problema, živimo sa Albancima katolicima i niko nas ne dira. Ali neizvesnost je. Ne znamo kako će biti dalje. Proslavljalo se u Klini i pomalo slavi još uvek. Govorio sam deci: „Nemate čega da se plašite ako se čuju pucnji..." A oni se šćućurili... Oni ne mogu da shvate šta se događa, a ja se već danima trudim da sebe ubedim: „Dragomire, Drsnik isto što i Kraljevo, isto što i Srbija" - priča Dragomir. Pre nekoliko dana poručio mu gazda kuće u kojoj boravi u Srbiji, malene brvnarice, da bira - da li mu je bolje na Kosovu ili će za Srbiju. Rek’o mi - ako ću da ostanem, da dođem da pokupim ono naših stvari što nam je ostalo" - samo mi je još i to trebalo. Ma, strahota... Ne znam, ni kud ću, ni šta ću, ni sa čim ću. Da mi nema monaha iz Dečana, pomislim, poludeo bih - dodaje Dragomir.
U Drsniku živi petnaestak Srba. Milica (9) i Igor (12) u selu nemaju sa kim da se igraju. Oni imaju jedno drugo i stidljivo priznaju da su tužni. Jer „celo društvo kada nisu u školi im je televizor". Nesreća je samo eto, što i struje ima tek nekoliko sati dnevno.
U Starog Grackom odjekivali su pucnji iz Lipljana. Devetogodišnja Aleksandra tek je zaspala i na prvi rafal skočila iz kreveta. „Nemoj da se plašiš", uzviknula je njena majka Rada i sama preplašena. Aleksandra reče: „Mama, hajdemo kod nekoga da ne budemo same."
- Teško je kada nemate oca, kada nema glave porodice. Moj Slobodan imao je 35 kada su ga ubili Albanci 1999. On je jedan od 14 žetelaca... „Gde da odemo, kćeri", kažem joj ja. Gde da odemo kad nikoga nemamo - kaže majka Rada. Ona se najviše plaši panike i iseljavanja iz sela.
- Ne treba da idemo! Evo, ni ova kuća nije moja i hvala čoveku koji mi daje da budem ovde. Moja je spaljena u Krajištu. Ali, opet i ovakva, sama sa malim detetom bez posla i para, ne bih odavde. Nikad! Ali, strah je među ljudima, strah je u meni - iskreno će Rada koja sa ćerkom živi od muževljeve penzije. „Dve i po hiljade dinara prvi deo".
Od proglašenja secesije prošlo je nekoliko dana. Kosovo je i dalje u mraku i bez struje... Albanci gotovo da više ne slave. Srbi iščekuju, prate vesti. Znaju da je rano za bilo kakve odluke i znaju da treba sačekati jer svesni su „da je najlakše otići a najteže je vratiti se". I, zato su rešeni da ostanu.
