Izvor: Vesti-online.com, 23.Apr.2013, 12:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Naivčine

Proleće na ovim prostorima uvek miriše na rat. Naročito u Bosni. Negde u ova doba pre dvadeset i jedne godine znalo se da povratka sa one, što bi Radovan Karadžić rekao, autostrade pakla i stradanja nema. Četrdesetica za Nikolu Gardovića uveliko je bila obeležena, dogodio se Sijekovac, i Kupres, naoružani narod se palio, a sve je bilo spremno za Dobrovoljačku ulicu i Tuzlansku kolonu.

Žarko Marković

Nacionalno prestrojavanje bilo je završeno, gomilale su >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << se zalihe brašna i ulja u zabačenim selima, a samo naivčine nisu verovale da za par meseci od bratstva i jedinstva u koje su se kleli neće ostati ništa. Ti naivni su najviše i nadrljali. Ko ne veruje, neka se raspita malo o sudbini, recimo, sarajevskih Srba.

U posleratnim godinama, taj miris rata je nekad jači, nekad slabiji, u zavisnosti od toga da li je godina izborna. Ako ovdašnjim vlastodršcima zatreba nacionalna homogenizacija i jačanje nacionalizma, posegnu za pričama o ugroženosti, ukidanju, unitarizaciji, otcepljenju. Masa se popali, i izborna utakmica se odluči mnogo pre dana glasanja.

U pitanju je prosta i jednostavna metoda jer ratne rane još nisu zacelile, sve se pamti, a i opreza ne manjka. Podatak o više stotina hiljada komada naoružanja koje poseduju građani ove zemlje sasvim je dovoljna slika stanja stvari. Samo naivni misle da to oružje nikad više neće zatrebati.

Problem je kad sukob zamiriše u neizbornoj godini. Kao ove, na primer. Ne brinite, ne misli niko u BiH da ratuje, na primer, za spas Kosova. U Republici Srpskoj ima mnogo onih koji bi ga branili, ali iz Banjaluke, sa bezbedne udaljenosti, pevajući pesme i busajući se u prsa, i trubeći o svetoj srpskoj zemlji, sedeći u kafiću, naravno.

Nisu Srbi ti koji bi da ratuju. Nisu, ruku na srce, za to bili ni te 1992. godine. Ružno je optužiti bilo koga drugog da je za sukob i probleme, ali neke stvari se ne smeju zanemariti, pogotovo zbog toga što imaju veliki broj dodirnih tačaka sa događajima iz bliske prošlosti.

Evo, recimo, provokacije u Podrinju, na zemlji natopljenom zlom i krvlju, tako podsećaju na one s početka devedesetih. Sve je tu, i verski elemenat, i nacionalna podeljenost, i strani faktor.

Postavljanje spomen-obeležja Bošnjacima usred mesta gde su Orićeve horde pobile na desetine Srba, ili zabrana izgradnje srpske crkve u selu kod Srebrenice samo su deo mnogo šireg projekta u kojem se istok Bosne mora proglasiti isključivo kao mesto bošnjačkog stradanja. I to se radi koordinisano, sa jednim uhom u Hagu. I opet naivni misle da presude Mladiću i Karadžiću neće proizvesti posledice ne samo u vezi s tim istočnim pitanjem, već u mnogo širem smislu. Cela Srpska biće ugrožena.

Treba biti pošten pa priznati da oni koji Srbima ne misle dobro, odlično rade svoj posao. Dok nam oni rade o glavi, mi se bavimo glupostima. Dok pojedini vlastodršci u Srpskoj prizivaju nekakvo domaće proleće, koje će doneti nevladine organizacije sa odštampanim značkama, druga strana kuje planove za ono sledeće, predizborno proleće. Zarad komada vlasti i pokoje fotelje, u Banjaluci se izmišljaju unutrašnji, a zapostavljaju spoljni neprijatelji.

Postoje oni koji su toga svesni, ali ih je među njima vrlo malo onih koji na to ukazuju. Takozvana intelektualna elita zabavljena je svojim sujetama, bahati političari odbijaju bilo kakav savet, a narod se zabavio svojim jadom. Kad, na kraju, svi zajedno ispadnu klasične naivčine, moglo bi, zaista, da bude prekasno.

Nastavak na Vesti-online.com...