Izvor: Politika, 20.Apr.2011, 12:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nagrade – neumerenost ili neobjektivnost
April je mesec prave koncentracije nagrada i priznanja za doprinos kulturi Beograda, ali neke se obnaroduju na sva zvona, dok se druge, čak dugovečnije, gotovo prećutkuju
U ovoj zemlji je gotovo sve „naj”. Bilo da smo „naj” u pežorativnom smislu, kao u onom neslavnom rekordu po broju nepismenih, ili smo „naj” u glorifikacijama.
April je, čini se, najznačajniji mesec za promociju dela zaslužnih stvaralaca u kulturi, i svim ostalim poljima delatnosti. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Pogotovo što je glavni grad koncentracija i stvaralaca i umetnika i institucija kulture.
U aprilu su sada, kao nekad u oktobru, Dani Beograda, prilika za razna svečarenja. Prvo je Kulturno- prosvetna zajednica Beograda, već 40. godinu zaredom, dodelila najviše priznanje „Zlatni beočug” za trajni doprinos kulturi Grada. Velika dvorana Narodnog pozorišta bila je, 14. aprila u podne, prepuna.
Izvanredni „Zlatni beočug” za životno delo dobili su akademik Dušan Kovačević, operski umetnik Zvonimir Krnetić i kompozitor Zoran Hristić, kao i Istorijski arhiv Beograda i RTV Studio B. Među sledećih dvadeset dobitnika ovog priznanja su slikarka Danica Basta, Vojkan Borisavljević, Duška Dragićević, primabalerina, Miša Janketić...
U ime nagrađenih zahvalio je prof. dr Goran Milašinović, književnik i hirurg svetskog glasa, direktor Pejsmejker centra Kliničkog centra Srbije. Što bi se reklo, ličnost kao nekakav naš Čehov, i sjajni pisac i vrhunski lekar.
Ličnost, vanpartijska. Zašto ovo ističemo. Zato, što je „Zlatni beočug” nastao po ideji jednog od naših najvećih pesnika Vaska Pope, u ono „socijalističko vreme”, u vreme Tita, 1970. godine. Nastavila je da se dodeljuje i u vreme SPS, i u višepartijskom režimu Miloševića. Posle Petog oktobra, neki preobraćeni bivši komunisti pa socijalisti pa demokrate , pokušali su da ukinu „Zlatni beočug”, sa obrazloženjem da je to tekovina SPS-a. A nagrada je tekovina, delo, ideja jednog vrhunskog našeg pesnika – Vaska Pope!
Nagrada je žilavo ostala i opstala, upravo zato jer su mnogi njeni dobitnici naši vrhunski stručnjaci i umetnici, ma kojoj ideološkoj ili partijskoj provenijenciji pripadali. Zato je i značajan govor, u ime dobitnika, profesora Gorana Milašinovića. Vrlo precizno je pobrojao da se u Srbiji, verovali ili ne, svake godine dodeljuje – 166 nagrada! Deset nagrada je opšteg karaktera, 13 iz oblasti nauke, jedanaest iz oblasti privrede, tri iz oblasti kulture, 61 iz oblasti književnosti i novinarstva, 17 iz poezije, četiri iz prevodilaštva, 34 iz oblasti pozorišta, filma, televizije i radija, tri iz muzike, 12 iz slikarstva i vajarstva, dve iz oblasti igre i po jedna nagrada iz oblasti politike, zdravstva, arhitekture, sporta, istorije umetnosti i prosvete.
Profesor Milašinović se pita da li bi to trebalo da govori o „nesumnjivoj izvrsnosti našeg naroda”? Ili, pak, pokazuje „našu mitomansku neumerenost i sklonost površnosti i neobjektivnosti”. Pri tom, podseća, kako je naš doprinos svetskoj civilizaciji i kulturi sveden na svega nekoliko imena, Teslu, Pupina i Milankovića, a naš najcitiraniji pisac u Americi je Milovan Đilas. Profesor zaključuje da je svim našim nagradama zajedničko samo jedno a to je – osporavanje! Gotovo da nema nijedne koja nije kritikovana ili po osnovu dobitnika nagrade ili žirija i autora nagrade.
Tu se, na žalost, najčešće radi o „ideološkoj diskriminaciji raznih aparatčika vladajućih režima ili ideološke i političke opozicije, kako u prošlosti, tako i u sadašnjosti”. Upliv politike u umetnost, ipak, nije samo naša specijalnost. Setimo se francuskih impresionista koji više decenija nisu imali pristup Pariskom salonu, kao što ni Rodena vladajući kulturni poslenici nisu priznavali sve dok to nije učinio jedan – Emil Zola!
Navodim ova razmišljanja profesora i pisca, doktora Gorana Milašinovića, jer sam se uverila da je ovogodišnji, jubilarni 40, „Zlatni beočug” medijski gotovo prećutan. Osim, na televiziji Studio B. Iako su njegovi laureati, Kovačević, Hristić, Janketić, Basta... već odavno deo istorije naše kulture.
Međutim, ova mlada, tek deceniju duga, aprilska nagrada Grada Beograda, juče u podne uručena u Skupštini grada, nastavljač one Oktobarske, i njenih, takođe, 19 zaslužnih laureata, naravno da je dobila svu medijsku pažnju. Dobro je da dobitnici i jedne i druge nagrade, uprkos brojčanoj neumerenosti, imaju jake, neoborive adute u svojim – delima!__
Mirjana Radošević
objavljeno: 20.04.2011
