Izvor: Politika, 04.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nafta na Everestu
NE, NIJE REČ O TOME DA JE OTKRIVENA NA KROVU SVETA. Ali je bezmalo dostigla njegove visine. Cene nafte, koje su uzletale iz dana u dan, bile su glavna vest minule nedelje. Nisu još došle do sto dolara za barel, ali su bile veoma blizu – 96,24 u četvrtak. Prognoze su da će psihološka granica od 100 dolara za "bure" (barel – 159 litara) sirove nafte biti dostignuta do kraja godine, ali da (možda) neće biti nadmašen već zaboravljeni rekord iz 1980. Tada, istina, nije trebalo izbrojati >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sto dolara po ovoj jedinici mere, ali kad se uzme u obzir inflacija u minulih 27 godina, nafta je bila najskuplja baš u aprilu te 1980. – 101,70 današnjih dolara.
Šta se u stvari događa – nije izbio nijedan novi rat, nema nijednog bitnog geostrateškog poremećaja koji bi objasnili zašto je barel od početka ove godine sa 50 dolara dostigao današnju vrednost? Objašnjenje nije izgleda u onome što se dogodilo – premda se američka invazija na Irak od pre četiri godine i dalje smatra izazivačem najvećeg pojedinačnog poremećaja na naftnom tržištu od Drugog svetskog rata – već ono što se može dogoditi. Sve oči su, naime, uprte u Iran, čija upornost da se, uprkos upozorenjima i pretnjama Zapada, dokopa nuklearne tehnologije (i nuklearnog oružja) preti da isprovocira američko bombardovanje, pa čak i širu vojnu intervenciju, pa time i još veću naftnu nevolju, s obzirom na to da je Iran četvrti najveći izvoznik.
Strahuje se zatim i od posledica eventualnog upada turske vojske na sever Iraka, da bi se obračunala sa nepoćudnim Kurdima, jer je Turska važan naftni put. Od geopolitičkih faktora tu su još i (ne)prilike u Nigeriji, gde su učestale otmice zapadnih eksperata koji rade na naftnim bušotinama. Kad se tome doda početak grejne sezone na severnoj hemisferi, zatim prinudno smanjivanje kapaciteta u rafinerijama najvećeg globalnog potrošača, Amerike, a na sve to uzme u obzir rastuća naftna žeđ u Kini i Indiji čije ekonomije rastu po stopi koja je nešto malo gore ili dole od deset odsto – neto rezultat je rast potražnje koju ne prati ponuda – i skok cena. Gde su ona stara dobra vremena kada je barel koštao 20 dolara. Bilo je to daleke – 2002.
KO ĆE SE OVAJDITI, naravno, pitanje je koje se uvek postavlja u ovakvim situacijama. Najveći dobitnici su samo delimično petrolejski proizvođači, jer za svoje crno zlato dobijaju sve manje vredne dolare. Evrozona, pak, ima amortizer u sve jačem evru. Nije teško, međutim, dokučiti da "petrolejske sestre", poput Ekson mobila i Britiš petroleuma, već unapred slave sjajan bilans koji će im se pokazati u završnom računu za ovu godinu. Može se zamisliti i da se predsednik Venecuele Ugo Čaves oseća sve bolje i bolje – skuplja nafta garantuje produžetak njegovog projekta "petrolejskog" socijalizma. Rusija, drugi svetski proizvođač i izvoznik, dobiće na spoljnopolitičkom samopouzdanju. Povećaće se investicije u istraživanja alternativnih izvora, a dok se ne pokaže neki spektakularan rezultat, za naftom će se tragati i tamo gde dosad nije. Ne baš na Everestu, ali sasvim verovatno na gotovo podjednako nepristupačnom i hladnom – Severnom polu. Led se, pokazuju satelitski snimci, tamo ubrzano otapa, a Rusija je već pobola svoju zastavu na morskom dnu u njegovom priobalju, tvrdeći da joj pripada dobar deo ove sada ničije (i svačije) teritorije. To je najava vrućih svađa oko najhladnijeg dela planete...
SVE ŠTO UZLETI, JEDNOG DANA I SLETI, pravilo je koje se, tvrde eksperti, poput onih iz Goldman sača, jedne od najvećih investicionih banki na svetu – odnosi i na naftu. Njihova prognoza je da će se do aprila iduće godine cene stabilizovati na oko 80 dolara za barel. Ali kakvih dolara? Da li će američka i (još) svetska moneta nastaviti da klizi i, ako nastavi, gde će se zaustaviti?
U ovom trenutku Americi odgovora da ovaj simbol njene moći bude oslabljen. Zbog trenutnog stanja i kratkoročnih trendova u njenoj ekonomiji, klizanje dolara nije problem već važan elemenat predupređivanja problema. Glavni cilj je, naime, da se spreči recesija. Da bi se to postiglo, treba bar malo izbalansirati spoljnu trgovinu – podstaći izvoz i donekle destimulisati uvoz. A sredstvo za to je fino podešavanje kursa (na tržištu) i štimovanje kamatnih stopa (od strane nezavisnih Federalnih rezervi). Osnovna kamatna stopa je tako ove jeseni već dva puta kresana za po četvrtinu procenta. To znači jeftinije kredite, lakše investiranje – sve u svemu, recesioni padobran.
Pa ipak, u četvrtak su pesimisti nadjačali optimiste: glavni berzanski indeksi su bili na nizbrdici. Uverenje da će američka ekonomija biti usporena više nego što se prognozira bilo je jače od očekivanja da će kriza biti suzbijena još u zametku.
[objavljeno: 04/11/2007]
