Izvor: Politika, 27.Nov.2013, 22:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nacionalna i anacionalna histerija
Nije mi namera da ulazim u bilo kakvu raspravu i dokazivanje da li je neka pozorišna kritika tačna ili nije (sama po sebi ona je autohton kreativan čin), već da ukažem na jedan potencijalno zlonameran i nadasve politikansko-neukusan pristup predstavi „Srpska trilogija”, koji preti da se kao kakav malignitet proširi, ne na uštrb života predstave (karte se ne mogu naći ni za četvrtu reprizu), već na uštrb pozorišne etike koju takve kritike nude na usvajanje.
Zainteresovani, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pa i zaludni studenti raznih fakulteta dramske umetnosti mogli su zaključiti da se kritika bavi prepoznavanjem odabranog pozorišno-ideološkog modela kojim se predstava bavi i unutar tog modela tražiti šta je dosledno, a šta ne.
Problem nastaje onog trenutka kada se taj model ne prepozna ili se tendenciozno rekontekstualizuje. U prvom slučaju možemo čak i reći da se radi o estetskom nesaglasju i takozvanim šumovima u komunikaciji.
U drugom slučaju, pak, o politikanstvu, posebno ako problem koji tematizuje kritika nije onaj koji tematizuje predstava. Predstava je u tom slučaju moneta za potkusurivanje u imaginarnoj borbi protiv nekakvog potencijalnog zla koje se učitava u samo umetničko delo.
Šta kritičaru valja činiti ako implicitnu i imanentnu poetiku i ideologiju autorskog dela ne prepozna? U tom slučaju je, ako već predstava nema eksplicitno obraćanje publici kojim će joj reći da se bavi „tim i tim problemom”, uobičajeno je da, u nameri da se dobro pripremi za kritiku, upozna eksplicitno iznet model koji autori te i takve predstave zagovaraju.
Svodeći sve te eksplicitno objašnjene modele koje autori „Srpske trilogije” promovišu (intervjui, najave, programska knjižica itd), možemo ih ukratko definisati na sledeći način:
Predstava se žanrovski definiše kao konglomerat dokumentarističkog teatra i poetskog realizma, sa svim preduslovima koje odabrani žanr nudi; proizvedena je u slavu svih onih ljudi koji su dali svoje živote zarad slobode koju u većoj ili manjoj meri i mi danas uživamo.
Predstava ima nameru da opomene da su ratovi besmisleni i nesvrsishodni, a samim tim i Prvi svetski rat.
Uz sva uvažavanja, slaganja i neslaganja koje nam polje estetike nudi, dakle, više je nego netačno reći da je ova predstava, kako veli pozorišni kritičar „Politike”, „društveno opasna” i da „ta vrsta neproblematizovanog, jednostranog veličanja srpskog stradanja nije patriotska, već pseudopatriotska, vid političke manipulacije koja u ime patriotskih interesa zapravo grabi ličnu korist.
Pozorište treba da se bori za kritičko tumačenje stvarnosti, da bude prostor otpora prema manipulativnim politikama, a ne da jeftino promoviše nazadne diskurse, što je slučaj sa ovom predstavom”.
Društvena odgovornost predstave kao javnog događaja beskrajno je velika, tu nema nikakve dileme, i svakako da je jasno da „ko se o vrelo mleko opeče i u jogurt duva”, kako kaže poslovica, te i da je strah od histeričnog nacionalizma stalno prisutan.
Ali se čini da ove i ovakve kritike zagovaraju svojevrsni histerični anacionalizam. Predstava „Srpska trilogija” upravo pokušava, i čini se barem prema reagovanju publike i uspeva da taj međuprostor popuni svojom kritičko-razložnom smirenošću.
Kako tema ovog teksta nije besmislenost histeričnog nacionalizma, otuda valja dati opasku na isto tako besmislen histerični anacionalizam. Ili, da parafraziramo Žižeka, iza svojevrsne radikalno-levičarske retorike krije se težnja ka udobnoj, etabliranoj poziciji.
I nadalje, tvrdi isti autor, prekomerna političko-korektna revnost kada je reč o seksizmu, rasizmu, nacionalizmu, feminizmu itd, koju ovaj sociološki antipod nudi, u krajnjoj liniji je odbrana od njihovih sopstvenih najdubljih identifikacija, jedna vrsta kompulzivnog rituala čija je skrivena logika: govorimo koliko god je više moguće o nužnosti radikalnih promena da bi osigurali da se ništa neće promeniti na sopstveno zadovoljstvo.
Ili, kako bi rekao jedan od najznačajnijih srpskih dramskih pisaca, Duško Kovačević: „Po ceo dan nešto rade, samo da ništa ne bi radili.”
direktor Drame Narodnog pozorišta u Beogradu
objavljeno: 27/11/2013
