Izvor: Danas, 04.Avg.2014, 22:14 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nacionalizam i destrukcija
Ni nakon mesec dana otkako je moj kolega, novinar FoNeta Davor Pašalić, brutalno pretučen, nema ni naznake da bi krivci mogli da budu pronađeni. Davoru, kojeg sam znao samo po čuvenju, a upoznao nedavno na dva radna putovanja u Beč i Bern, huligani su izbili četiri zuba, uzvikujući da je Hrvat i ustaša.
Ovakvih ispada tokom mračnih devedesetih je bilo dosta, veliki broj mešovitih brakova se raspao, mediji su ta novoprobuđena nacionalna osećanja svesrdno podgrevali, >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << opravdavajući političke poteze Slobodana Miloševića i akcije države koja navodno „u ratovima nije učestvovala“. Deca koja su rasla u takozvanom samoupravnom socijalizmu i tokom mračnih devedesetih uglavnom su ostala kosmopolitski opredeljena. Ovo kažem iz perspektive svojih vršnjaka koji nisu ni po partijama, niti su podlegli čarima „besplatnog letovanja“ sa „pucanjem i pevanjem“ u Hrvatskoj, Bosni ili na Kosovu. To „besplatno letovanje“, zaneti borbom za srBstvo, mnogi su platili glavom.
Jedan od vodećih nemačkih istoričara Hans Ulrih Veler piše da „narodi veoma retko, ako uopšte, uče iz svojih grešaka, a pogotovo iz zločina počinjenih u prošlosti“. Nacionalizam je danas zamenio ideologiju, a umiksovan sa jačanjem uticaja crkve (kako katoličke, tako i pravoslavne) preti da preraste u prilično razornu eksplozivnu kombinaciju. Zašto ovo kažem? Ono što tišti Evropu 21. veka jeste problem emigracije. I to ne emigracije prvog, već one trećeg talasa, odnosno dece koja su odrasla u zemlji koja im je pružila utočište i danas su njeni državljani. Evropa je oduvek bila emigrantski kontinent, čak mnogo više nego što je to Amerika, zahvaljujući brojnim ratovima. Naprosto, porodice su bežale od razaranja, što je i potpuno razumljivo. U priličnom strahu od turske emigracije danas su Nemci i Austrijanci, Holanđani od marokanske, Britanci od pakistanske i indijske, Francuzi od alžirske, Italijani od albanske i rumunske... Potpuno logična posledica tog straha i osećaja ugroženosti je da u Evropi sve više jača nacionalizam i to sa agresivnim predznakom. Ako se u to upetljaju desničarski političari koji ta osećanja podstiču, onda perspektiva budućih događaja nije svetla.
I opet moram da citiram istoričara Velera da „svet nacionalnih država ostaje konfliktima bremenit sistem“. Uostalom, mislite li da su narodi na Balkanu raščistili račune, ne samo iz devedesetih već i iz Prvog svetskog i Drugog svetskog rata? Mislite li da su Francuzi ili Holanđani zaboravili Nemcima okupaciju i zločine iz Drugog svetskog rata ili Česi, Poljaci i Mađari stradanje i bedu pod Rusima?! Teško. Kao što se u Srbiji ne zaboravljaju mađarski ili bugarski zločini tokom Prvog i Drugog svetskog rata. Da li će se u Bosni, Hrvatskoj ili na Kosovu zaboraviti zločini srpskih snaga ili će Srbi zaboraviti bošnjačke, hrvatske ili ustaške i četničke zločine? Političari u regionu, zabavljeni sopstvenim bogaćenjem i sitnim, pilićarskim interesima, ne žele da rade na pomirenju naroda, jer onda nemaju masu kojom će manipulisati i podbadati je na nasilje. Jer ako pogledate mapu Balkana, videćete da su u većini država na vlasti nacionalistički političari. Ne može ni Evropska unija mnogo tu da uradi.
Raspad SFRJ je i usledio nakon što su pojedine velike sile, saveznice iz Drugog svetskog rata, podržale pravo na samoopredeljenje Hrvatske i Slovenije. I opet sjajni istoričar Veler ima objašnjenje. On piše da pravo na samoopredeljenje naroda predstavlja pogonsku snagu „secesijskog i transfernog nacionalizma“. Baš u raspadu SFRJ se pokazalo da će velike sile uvek podržati nastojanja manjinskog naroda da napravi sopstvenu državu, jer u geopolitičkom mešanju karata sklanjaju konkurenta s mape. Pa makar im ta država bila i saveznik. Milosti u geopolitičkoj igri jednostavno nema. I toga bi svi trebalo da budu svesni. Sve to je deo jednog eksplozivnog kompleta koji nas čeka u narednim decenijama i, ako ne bude dovoljno mudrosti i razuma, preti da dovede do katastrofe. A velikim silama je svejedno kome će da prodaju oružje, dok god kaplje kinta.
