Izvor: Vesti-online.com, 19.Mar.2013, 13:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Nacional-detektor

Kao da je juče bio taj oktobar 1999. godine kada je reprezentacija pokojne SR Jugoslavije ućutkala 40.000 domoljubaca na tribinama stadiona Maksimir, i, u dobroj meri, skratila život Franji Tuđmanu (preminuo dva meseca kasnije). Drama sa Baticom Mirkovićem, Sinišom Mihajlovićem, Vujadinom Boškovim, Ćirom Blaževićem i njegovim sinovima u glavnim ulogama, završila je hepiendom, iako je konačni rezultat bio 2:2.

Žarko Marković

Batin mudohvat danas je potez >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << vredan ulaska u školske udžbenike istorije. Jer, iako je celi svet brujao u Jarnijevom međunožju, suština priče je da je mnogo veći "kohones" imao Mirković. Sa podignuta tri prsta prilikom izlaska sa terena to je efektno i potvrdio. Srbin je lud. I tačka.

A imali smo tada ekipu. Odličnu, sastavljenu od vrhunskih fudbalera. Boškov, sa manirima velikog šmekera, više je bio motivator i duhovni vođa. Jer, nikakv trener nije trebao Kralju, Đuki, Siniši, Mijatu, Dekiju, Piksiju i Jokanu. Prošli smo dalje na kvalitet, i iskustvo.

Teško je to vreme bilo. Rane iz građanskog rata još nisu zacelile, a Srbi su, pride, vidali i one prouzrokovane NATO bombama. Mržnja je bila mnogo veća nego danas, odnosi između dve zemlje zamrznuti. Iako obojica blizu odlaska, glavnu reč i dalje su vodili Sloba i Franjo. Realno, pobeda je nama trebala više nego Hrvatima. Oni su već bili treći na svetu, a napaćeni Srbi znali su samo za jad i čemer. Maksimirski remi bio je više od osvete. U sred lepe njihove. Reprezentacija i ljudi oko nje bili su tih godina jedinih 50-ak Srba koji su se mogli pronaći u Zagrebu.

U petak će se pisati potpuno nova knjiga. Ne želim da se previše mešam u posao kolegama iz sportske redakcije ili onima što sebe nazivaju poznavaocima fudbala, ali nikakva mudrost nije zaključiti da su Hrvati, u ovom momentu, bolji. Srbija nema fantazistu kao što je Luka Modrić, niti rasnog strelca poput Marija Mandžukića. Dobro, nemaju ni Hrvati bekove kalibra Baneta Ivanovića, koliko god bio opasan Darijo Srna.

Ali, u grotlu Maksimira teško da će odbrana biti karika na kojoj će se dobiti utakmica. Igor Štimac nije motivator već taktičar, za razliku od Ćire pre 14 godina. S druge strane, Siniša se bavi seksom i himnom, ali i dalje nema napadača u sastavu. Ne piše nam se dobro, i ne samo to, već sve upućuje da će poraz biti izuzetno bolan po i dalje napaćeni i osetljivi srpski narod. Mala nada ipak postoji. Frazetina jeste, ali u fudbalu ne dobije uvek bolji. Nisu ni naši momci bez motiva.

Nema danas ni Franje ni Slobe. Nema više ni onog stepena mržnje koji je postojao krajem prošlog veka. Danas su i u Beogradu i u Zagrebu na vlasti progresivne i napredne, proevropske snage. Ali, maksimirski duel pokazuje da neki stari maniri nisu

iščezli.

"Nećemo dozvoliti da srpski navijači uđu na stadion i ako primetimo na tribinama da neko navija za Srbiju, biće udaljen", poručuju iz Zagreba s tim što se ne upuštaju u metodologiju prepoznavanja Srba. U redu, logično lako je primetiti navijača koji se hvata za glavu kad Srbija ne iskoristi priliku ili raduje kada spakuje neki gol, ali pravo pitanje je kako prepoznati Srbe ispred stadiona, ako ne nose nikakva obeležja?

U 1941. godini postojali su adekvatni spiskovi, ali nepojmljivo je da hrvatska policija danas koristi metode Dinka Šakića, mada sve liči na to. Rešenje je možda u patentu koji su krajem devedesetih osmislili i kreirali nadrealisti. Sećate li se nacional-detektora koji ispušta karakterističan zvuk nazvan "ferceranje" kad oseti drugu naciju u blizini?

 

Ta sprava bila bi idealna za jurenje Srba po maksimirskoj šumi. Ako je taj poduhvat skup, ima i drugo rešenje u vidu postavljanja Zdravka Mamića na strateško mesto odakle bi nadgledao sve prilaze stadionu. Bar njemu detekcija Srba ide od ruke, i za to mu ne bi trebala nikakve tehnološke inovacije.

Nastavak na Vesti-online.com...