Izvor: Politika, 01.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Na tumbe
BUKA I BES
Početkom četrdesetih godina Jovan Dučić je napisao delo "Verujem u Boga i u srpstvo" u kom kao da je dopustio da trenutna ekstremna zbivanja u NDH presudno oboje njegovu analizu srpsko-hrvatskih odnosa i onde gde to baš i nije bilo neophodno. Izvesnom zamagljivanju vizure autora možda je doprinela i činjenica da je kreirao svoj esej ne samo tokom Drugog svetskog rata nego i u Americi. Naime, nije on prvi srpski stvaralac čiji je patriotizam/"patriotizam", paradoksalno, narastao >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na Zapadu (ako već nije paradoksalno to što će se mnogi, poput Crnjanskog i Pekića, u tuđini hraniti nostalgijom).
Lista autora takvih ideoloških sklonosti vijori se sve do devedesetih, kad će je na neki način zatvoriti angažman dvaju osrednjih slikara/pisaca poput M. Kapora i pokojnog D. Kalajića koji su, obojica, živeli na Zapadu pre nego što su postali etnocentrici.
Nazadan sloj nacije
A ako se kakvi-takvi – pa gdegde i uzorni – stvaraoci u inostranstvu hrane najkaloričnijom verzijom srpstva, nije se čuditi svim onim zemljacima iz Čikaga ili Australije koji su osnivali organizacije koje su navodno trebalo da služe nacionalnom osvešćivanju. Tek, iako bi se moglo očekivati nešto drugačije, znatan broj naših ljudi koji na Zapadu uživaju zaštitu bezbednog sistema, kom zauzvrat plaćaju porez, u celini čine, umesto progresivnog, nazadan sloj nacije.
Doduše, slično je i u susedstvu, gde dijaspora redovno šalje biračke listiće sa zaokruženom demagoško-etnocentričnom opcijom. Ali takvu opciju čak ni u komšiluku – koliko u Srbiji – ne podržava još jedan sloj od kog bi se po prirodi stvari mogla očekivati progresivnost. Naime, kad se kod nas čuje da je neko javno izbatinao političke neistomišljenike i pojedince drugačijeg polnog opredeljenja i tena, gotovo apriorno treba upreti prstom na tzv. omladinu.
Devedesete su za nas decenija raznih diskontinuiteta, čije sparušene plodove u potpunosti uživamo tek u tranziciji. Stoje i sva opšta mesta o deci koja su rasla na kulturnom modelu razumljivom samo na unutarnjem nivou, i koja nikada nisu putovala, što se odrazilo na njihovu viziju sveta. No, izvedenice takve postavke umeju da budu vrlo široke.
Posle generacija avangardista i nadrealista, socrealista i kruga oko Kiša, te njegovih nastavljača, tokom prethodne decenije nastalo je verovatno prvo pokolenje novih srpskih prozaika koje uopšte ne deluje kolektivno. U koliko je to udaljenoj vezi sa činjenicom da su tipične slike zastupanja progresa, poput onih s kraja šezdesetih, bile vezane za masovna okupljanja na fakultetima, te da mi ovde više ne živimo odveć tipičnu stvarnost? Ako je decenija diskontinuiteta okončana svrgavanjem poludiktatora od strane mase, potom je nastupila etapa u kojoj se u nerazmrsivo klupko uvezalo nekoliko različitih društvenih uređenja a masovnost koja je sa sobom nosila solidarnost i empatiju zamenjena solipsizmom.
Objasniti i pojmiti
Ne samo da mlađi srpski pisci nemaju zajednička čitanja u salonima, ili neke čuvene kafane kao generacija oko Kiša, odnosno srpski avangardisti; kritičarske etikete, tipa "neorealizam", "krti realizam", "trans" i "hiper" koje je trebalo da obrazlože poetiku pripadnika nove proze, devedesetih i početkom 21. veka nisu zaživele koliko god eventualno bile utemeljene, jer su mogle da pokriju samo pojedince, ne i znatniji deo generacije.
Daleko od toga da ovaj pisac zastupa kolektivizam, no i individualizovane kulture po pravilu krasi stvaralački podmladak u vidu celine koja se vremenom raslojava i čije bitnije čestice sazrevaju u značajne jedinke. Tako je na primer bilo s američkom bejbi bum generacijom, te, u novije vreme, ruskim gvozdenim vekom ili generacijom P. U pitanju je prirodan razvoj stvari, a ako ga nema, dotični nedostatak manje svedoči o starmalom poetičkom pluralizmu nego o javašluku. I, u konkretnom kontekstu, o još jednoj izvedenici pominjanog diskontinuiteta.
Građani Zapada koji su mislima u Srbiji 19. veka i mladi koji su mentalno stari – postoji bar još jedan srodan paradoks. Jedina bivša austrougarska pa tako i građanski strukturisana oblast u državi – Banat, Bačka i Srem do Zemuna – dakle najurbanija srpska regija, sve je propusnija za etnocentričnu opciju. I to se može – pominjanjem čuvene promene demografske strukture tokom devedesetih – relativno lako objasniti. Kao i, dakle, stavke "retrogradna dijaspora" ili "nazadna" i "solipsistička mladež" za koje je zajedničko da je u njima očekivan poredak stvari okrenut na tumbe. Ali, ako ih je pojedinačno moguće objasniti, sve to je, kao celinu, kanda teško pojmiti.
[objavljeno: ]
