Izvor: Politika, 11.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Na polzu naroda
Ivo Andrić, taj nepogrešivi dijagnostičar društvenih fenomena kod nas, napisao je jednom da u našim krajevima postoje dva načina da čovek izbegne neprijateljstvo ljudi. Jedan je da ga se ljudi plaše, a drugi je da bude toliko irelevantan da nikoga i ne zanima. Sve što je u sredini suočiće se sa naletima destrukcije, i pre ili kasnije će posustati.
Poslovični zaključak da se u Srbiji uspeh ne prašta, međutim, ne važi samo za naše krajeve. I drugi narodi imaju slične poslovice, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pa tako u dalekoj Australiji, u kojoj vladaju još suroviji mehanizmi socijalnog takmičenja i "odstrela" onih ranjivih, postoji poslovica da "cvet maka koji poraste iznad ostalih u polju maka treba odseći". Liderstvo, drugim rečima, uvek predstavlja borbu protiv dominantne tendencije ka destrukciji novog. Zato je liderstvo, a pogotovo političko liderstvo, prava umetnost.
Ne postoji uspešan lider koji je uvek popularan, ali ne postoji ni uspešan lider koji je uvek nepopularan. Drugim rečima, dobar lider mora biti u stanju da, u izvesnom smislu, zadrži distancu u odnosu na sopstvenu popularnost kada je popularan, i da pretrpi nepopularnost, kada nije popularan. On, u važnom smislu, mora da "poništi sebe" kao jedinku sa ličnim sujetama, željama i slabostima, i da radi svoj posao uz kritičku distancu prema sebi samom. Istovremeno, i čudnovato, on mora da bude spontan, jer bez spontanosti i pokazivanja sopstvenog karaktera, nema liderstva. Kao cvet maka koji je porastao iznad ostalih u polju maka, lider se povija pod udarima vetra, ali se uvek ispravlja.
Politička sociologija dosta se bavila problemom autoriteta i liderstva, a neki od klasičnih zaključaka se svode na to da rukovođenje, pogotovo političko, podrazumeva, s jedne strane, sposobnost lidera da se identifikuje sa onima koje vodi, da ih ne zaboravlja, a s druge strane, da se ne plaši svojih ljudskih slabosti, te da bude spreman da greške ispravlja u hodu, pokazujući time dobru nameru. Na taj način se stvaraju uslovi za dobrovoljno sleđenje lidera, što tek predstavlja njegov autoritet, jer se autoritet ostvaruje racionalnim prihvatanjem lidera, umesto primenom prinudnih mera.
Lider koji vlada isključivo primenom prinude koja mu stoji na raspolaganju, ima faktičku moć, ali nema autoritet. On nije pravi lider, nego despot. Tek lider čiji ljudski identitet postaje blizak onima koje vodi, koji je u stanju da ostvaruje dvosmernu komunikaciju i kada je ona prijatna i kada je neprijatna, može postepeno da utiče na dominantnu kulturu.
Srpska politička kultura koju je tako oštro predstavio Andrić ima mnogo koristi od perioda sadašnje manjinske vlade. Ta vlada je doprinela značajnom sazrevanju svesti javnosti o tome šta je pravo liderstvo i istakla je u prvi plan takozvane meke modele upravljanja. Pošto manjinska vlada u načelu teže vlada od većinske, ona mora da bude utoliko veštija i politički izgrađenija. Ona vlada konsenzusom na jednom dubljem nivou od političkog konsenzusa u skupštini. Njen konsenzus je implicitno razumevanje nacionalnog interesa kroz čitav spektar političkih opcija koje mogu da budu programski različite.
Što je najvažnije, liderstvo izgrađivano na taj način, jeste najkvalitetnije liderstvo. Ako dovoljno dugo potraje, ono se prenosi i na kulturu upravljanja kompanijama, državnim preduzećima i firmama. Vladavina manjinske vlade u Srbiji stoga ima dublje posledice od samog upravljanja državom: ona ima i kulturne posledice, jer civilizuje i smiruje zaoštrene i grube običaje u odnosima između upravljača i onih kojima se upravlja.
Svako upravljanje, i svako političko rukovodstvo, u suštini zavise od kulture kolektiva, države, naroda, i od njihovih potreba. Oni se uvek, u krajnjoj instanci, obraćaju toj kulturi u nameri da je podrže, unaprede, umire, ili pak da je razjare, unazade i oštete. Upravo se u tome i ogledaju razlike između toliko negativnog nasleđa iz ratnih devedesetih godina, i sadašnje atmosfere strpljenja. Kontinuitet, mir, trpljenje udara na najosetljivijim frontovima nacionalne politike, i izbegavanje obračuna i ishitrenih negativnih poteza "u srpskom stilu", novi su kulturološki obrasci na polzu narodu.
Možda je upravo to lekcija koju svi učimo iz ovih objektivno teških, a opet iznutra, politički, mnogo mirnijih triju godina demokratske Srbije. Takvo nasleđe liderstva je istinska politička baština kakvom, u mnogo dužim istorijskim periodima, raspolažu najrazvijeniji demokratski politički sistemi. To je ono dobro koje treba uočiti u postojećem periodu i na njemu maksimalno graditi. Naravno, ovaj zaključak ne znači da ne treba biti razumno kritičan, ali je važno da duh kritike, toliko prisutan u nas, ne "pojede" ono istinski vredno što se u Srbiji danas pojavljuje možda po prvi put – zrelost političke kulture u rukovođenju.
Naučni savetnik i direktor Instituta za međunarodnu politiku i privredu
Aleksandar Fatić
[objavljeno: 11.08.2006.]
