Izvor: Politika, 07.Dec.2013, 21:59 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Na poklonjenju u Pekingu
Dok su minulih decenija analitičari tek najavljivali rađanje velike i jake Kine, sada se sa sigurnošću može reći da je svojevrsna Amerika trećeg milenijuma već rođena na Dalekom istoku. Još nije u potpunosti odrasla tako da se njen glas u međunarodnoj politici uvek bespogovorno sluša, ali sasvim sigurno njena narastajuća ekonomska, vojna i spoljnopolitička moć čini da uliva sve veće poštovanje kod konkurenata.
To se najbolje videlo minule nedelje kada je zapadni svet >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pohrlio na „poklonjenje” u Peking, dokazujući da svetska ekonomska moć, ali i političko-vojna moć na Pacifiku, stanuje u domu crvenog zmaja. Slučajno ili ne, u zvaničnu posetu Kini u samo nekoliko dana došle su vodeće političke figure zapadnog sveta, a svaka poseta je slikovito prikazala kolika je moć Kine u današnjim ekonomskim i političkim odnosima u svetu, ali i koliko su pekinški gosti spremni da odustanu od svojih stavova ili vrednosti a sve zarad ekonomske koristi ili taktičkog poteza na velikoj šahovskoj tabli.
Dalekoistočna turneja američkog potpredsednika Džozefa Bajdena pokazala je da Amerikanci ne žele da raspaljuju ratne igre sa Kinezima, bez obzira što ne odustaju od podrške svojim tradicionalnim partnerima u kineskom okruženju – Japanu i Južnoj Koreji. Na konferenciji za novinare posle susreta sa kineskim predsednikom Si Đinpingom, Bajden se vešto trudio da direktno ni ne pomene sporna ostrva u Istočnom kineskom moru i to što je Kina proširila zonu vazdušne odbrane, već je insistirao na slatkorečivosti u opisima domaćina. To što su američki bombarderi proleteli kroz novouspostavljenu kinesku zonu vazdušne odbrane nije pomenuto u obraćanjima, već je Bajden istakao da „svet nije spokojan” a razlog za to više video u „ozbiljnim globalnim izazovima kao što su klimatske promene i energetska bezbednost” nego u „regionalnim pitanjima koja stalno niču”. Činjenica da su Bajdenovi istupi bili „u rukavicama”, za razliku od portparola u Vašingtonu koji su izneli znatno tvrđe američke ocene kineskih poteza, možda najbolje govori da je između dve sile na delu, kako kaže Obamina savetnica za nacionalnu bezbednost Suzan Rajs, koktel „neizbežnog nadmetanja i poželjne saradnje”.
Evropljani, pak, pri dolasku u Peking ne pomišljaju previše na „neizbežno nadmetanje” ili kritike kineske politike koje iznose u svojim zemljama. Naprotiv, njihov jedini cilj je da što više zarade njihove kompanije.
Francuski premijer Žan-Mark Ero je u zvaničnu četvorodnevnu posetu Pekingu došao sa delegacijom od oko 100 ljudi, među kojima je bilo nekoliko ministara, kao i direktor elektrokompanije EDF koja bi trebalo da gradi dva nuklearna reaktora u Kini. Socijalističkom predsedniku Fransoa Olandu, zasad, ne pada na pamet da napravi gaf Nikole Sarkozija i da se sastane sa tibetanskim duhovnim vođom dalaj lamom i time rizikuje da ih Peking stavi „na diplomatski led”. Izvoz poljoprivrednih proizvoda Kini, povećanje kineskih ulaganja u Francusku i uspostavljanje trgovinske ravnoteže nasuprot sadašnjem francuskom deficitu od 27 milijardi evra, više su nego dovoljan političko-ekonomski putokaz za Pariz.
To očigledno razume i britanski premijer Dejvid Kameron, koji je zbog susreta sa tibetanskim verskim vođom morao godinu dana da čeka na posetu Kini u koju je poveo delegacije od šest ministara i 150 privrednika i stručnjaka. Finansijski interesi njegove zemlje su ga očigledno naterali da zaboravi na dalaj lamu, ljudska prava Tibetanaca ili jačanje demokratije u Hongkongu. Ne samo što su nezvanični izvori u Dauning stritu saopštili da Kameron ne namerava više da se sreće sa dalaj lamom, već je evroskeptični premijer u Pekingu naprasno postao veliki pobornik Evropske unije i što bržeg uspostavljanja sporazuma o slobodnoj trgovini između Kine i EU.
Iako rad na ovom sporazumu nije ni počeo budući da su Brisel i Peking tek krenuli da pregovaraju o sporazumu koji će podstaći međusobne investicije, Kameron je naprasno postao najglasniji zagovornik da se EU otvori prema Kini. Razlog je nimalo zanemarljiv: taj ugovor bi britanskoj ekonomiji, prema proceni Londona, doneo 1,8 milijardi funti godišnje. Prema svemu sudeći, dovoljna suma da Kameron zaboravi da je obećao da će, ako bude reizabran, u 2015. organizovati referendum o tome da li će i kako Velika Britanija ostati ili izaći iz EU. Iz daleke Kine, izlazak Britanije iz EU mu izgleda znatno dalji nego što tvrdi kada je na Starom kontinentu.
Međutim, to neće promeniti činjenicu da Kinezi Ameriku i dalje smatraju za ozbiljnu silu, ali da tako više ne sagledavaju EU a kamoli pojedinačno Francusku, Nemačku i Veliku Britanija, koje su za nju samo male ili eventualno srednje ekonomske sile. Na Brisel se iz Pekinga sa respektom gleda samo kada je reč o pitanjima zaštite konkurentnosti i trgovine u kojima, preko Evropske komisije, EU nastupa jedinstveno. Izgleda je u Pekingu i Kameron shvatio da se nacionalni interes Britanaca bolje ostvaruje u evropskom zajedništvu. Samo što to sigurno neće uskoro saopštiti Britancima.
Nenad Radičević
objavljeno: 08.12.2013
