Izvor: Blic, 08.Avg.2010, 01:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Na filmu su retki srećni završeci
Svetsku premijeru četvrti film Olega Novkovića „Beli, beli svet“ imao je 6. avgusta na prestižnom filmskom festivalu u Lokarnu. U prvim napisima o tom filmu ističe se da se „Beli beli svet“ bavi autodestruktivnim junacima smeštenim u postindustrijski ambijent.
Na festivalu u Lokarnu u konkurenciji za nagrade odavno nije bilo filma koji dolazi iz Srbije.
Šta mislite da je bilo presudno za učvršćavanje filma „Beli, beli svet" u program >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << festivala u Lokarnu?
– Pretpostavljam da ih je privukla originalnost priče i neobičan način na koji je ispričana. Jer ovo je neobičan film. Geopolitički kontekst za bilo koji film iz malih zemalja, zemalja Trećeg sveta je neminovan na velikim festivalima. Jednostavno, takva su pravila igre. Oni politički ili dnevnopolitički kontekst i konotacije traže i kada ga realno u filmu nema ili nije bitan. To je realnost. I mnogi uzimaju to sve u obzir kada krenu da smišljaju priču kako da to prođe na Zapadu. Ne kažem da je to problem, to je prosto tako. Ja radim samo ono što me opseda.
Junaci vašeg filma su odbačeni od društva i zaboravljeni od sudbine, a ipak ih strast vodi kroz emotivne zaplete. Da li je njihova margina psihološki lavirint ili sloboda?
– Takvo pitanje se kod naših junaka ne postavlja. Oni prate svoje žudnje. Njihov je apetit veliki, nemaju vremena za pitanja slobode i smisla. To je na gledaocu, ako film do njega dopre.
Koliko je surovost „balkanskog tanga", koji igraju glavni protagonisti vašeg filma, folklorni usud, a koliko je zbir nesrećnih geografskih i istorijskih okolnosti?
– Pokušavam da se moji filmovi bave univerzalnim temama, svojstvenim celom ljudskom rodu. Važno mi je da se priča odvija sada i ovde, da je utemeljena u realnosti. Ipak, teško dostižan cilj je da se ovaj film tiče svih ljudi i sada i za pedeset godina, da traje i kada nas ne bude. U kontekstu ovog filma i folklornog usuda, kako vi to nazvaste, mogao bih da kažem da je čovek osuđen čim se rodi, što bi rekao Šopenhauer. Taj izraz (balkanski tango) je izašao kao komentar za muziku mog filma, ja kad bih morao da ga nekako nazovem, nazvao bih ga kao dokumentarni film koji sam radio i koji mnogo volim – „Rudarska opera".
Da li postoji bilo kakav srećni završetak van politike i estrade za ljude koje ste opisali u filmu „Sutra ujutro"?
– Mi volimo srećne završetke, jer su tako retki. Trudimo se. Nadamo se.
Koji autori i filmovi su na vas ostavili poseban utisak sa prostora nekadašnje SFRJ?
– Moji koreni su u jugoslovenskom filmu. To je bila značajna kinematografija. I ova sada nije loša, ma koliko se neki trudili da je minimiziraju. Mnogi naši (jugoslovenski, srpski) veliki autori su ostavili dubok trag u mom filmskom sazrevanju (Marković, Karanović, Kusturica), ipak ako bih nekoga morao da izdvojim, nekoga kome se posebno divim, onda je to Saša Petrović.
Koliko će fondovi poput Euroimaža uspeti da spasu autorsku filmsku produkciju u galopirajućoj estradizaciji društva kod nas i u Evropi koju nameću mediji?
– To je van moje spoznaje. Naše je da teramo svoje, po svaku cenu.
Koliko će tehnološka revolucija usloviti filmsku produkciju nekim novim estetskim normama?
– Promena će biti i uvek ih je bilo. Ipak filmski jezik u svojoj suštini ostaje isti, on se razvija i menja, ali suština ostaje.
„Beli, beli svet"
Radnja se odvija u rudarskom gradu Boru u kome se razvija fatalna ljubav između mračnog, nemilosrdnog, starijeg muškarca i izgubljene mlade devojke. Govori o igri ljubavi i smrti, odnosno igri strasti ili igri opčinjavanja i potčinjavanja, koju igraju odbačeni, otpadnici, lopovi i očajnici, ljudi sa periferije, koje je napustilo i društvo i sopstvena sudbina. U filmu igraju Uliks Fehmiu, Hana Selimović, Jasna Đuričić, Nebojša Glogovac, Boris Isaković, Milica Mihajlović, Marko Janketić i Meto Jovanovski.
.jpg)
