Izvor: Blic, 25.Jul.2010, 01:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Na dva točka
Čak ne znam ni da vozim bicikl, o biciklistima i kao pešak i kao vozač imam očajno mišljenje i volim politički nekorektan Basarin roman Fama o biciklistima. Pa opet gledam prenose biciklističkih trka.
Naročito Trku kroz Francusku ili Tour de France – ako napišete Tur, još ćirilicom, izvinjavam se, ali ova reč, sa malim ili velikim slovom, svejedno, u srpskom ima samo jedno značenje.
Počeo sam da gledam pre neku godinu, sasvim debilasto. Nije me uopšte >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << zanimala trka, već predeli kroz koje trka prolazi, a prolazi relativno sporo i snimano je odlično. Ali potom sam postepeno ulazio u stvar, dovoljno da sam pre neki dan sa uzbuđenjem pratio borbu Šleka i Kontadora.
Biciklističke trke kao da su izmišljene za TV. Nije sve na ovom svetu podjednako televizično: neku utakmicu, fudbalsku ili košarkašku, možete gledati i na TV i na licu mesta – oba načina imaju svoje prednosti i mane i opredeljenje zavisi od ličnog ukusa. Šah je tragično netelevizičan.
Ovakva podela se ne odnosi samo na sport. Književnost je netelevizična, ne možete je na pravi način prikazati i uvek dobijate nekoga koji, pametno ili glupo, priča o književnosti, što nije isto. Slikarstvo je moguće prikazati, naročito na televiziji visoke rezolucije. Pozorište je, pomalo paradoksalno, takođe netelivizično, snimak je dokument o predstavi, nikada predstava sama. Postoje i ljudi koji uživo izgledaju sasvim pristojno, a na TV-u strašno – i obratno.
Etapu biciklističke trke koja se vozi nekih dvesta kilometara nemoguće je pratiti uživo. Ako ste na licu mesta, jednostavno će projuriti pored vas. Zato ne čudi veliki procenat egzibicionista, različito (raz)odevenih koji skaču pored puta – nisu tu oni da bi išta videli, već u nadi da će ih kamera uhvatiti, te će televizija još jednom poslužiti da nečiju glupost obznani širom sveta.
Ali je ona i jedina mogućnost da ovakve događaje uistinu pratite. A to, kada malo uđete u priču, istinski vredi. Pogledi i grimase koje izmenjuju Kontador i Šlek su uistinu vredne viđenja – dva čoveka u borbi, protiv kilometara, jedan protiv drugog, i sami protiv sebe. Ne mora se biti veliki stručnjak za biciklizam da ovo zavredi pažnju.
Tu su i već pominjani predeli, mesta, zamkovi. Put trke se bira da bude atraktivan, što u biciklističkom slučaju znači težak, ali i privlačan gledaocu. Naročito kada se to radi s tehnikom i znanjem kojim se ova trka, uglavnom kroz Francusku, prenosi. Trud i želja da trka prođe kroz nečije mesto nije samo zbog časti i počasti – odlična reklama.
U nedelju, kada ovaj tekst izlazi, možete upaliti prijemnik i gledati kraj trke – a delimično i Pariz, nimalo usput.
