Izvor: Politika, 13.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Na četiri brega tri žene i Radoje
Krtok pod Kopaonikom - Ne pamtim kad mi je poslednji put u dvorište svratilo ovoliko ljudi. Ja slavim Svetog Luku, to je 31. oktobra, pa voleo bih da vas opet vidim u mojoj kući!
Ovim rečima dočekuje Radoje Josifović iz sela Krtoka podno Kopaonika reportera "Politike" i ljude iz policije, koji su krenuli u obilazak položaja pripadnika MUP-a na administrativnoj liniji prema Kosmetu. Praznik je, dodaje, kad mu neko svrati: od kada mu je žena umrla, Radoje se razgovara samo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sa nebom i svojim psom Cigom.
Krtok je naselje tik uz administrativnu liniju sa Kosmetom, visoko u planini. Selo je razbacano po bregovima, a u ovom delu je nekoliko kuća na visovima iznad potoka koji se duboko useca u masive. Pred kućom Radojevom veliko stablo oraha i stara kruška, za kućom stoletni hrast, okolo se crveni grmlje drena, između kamenja cveta čuvarkuća, koje je nekada bilo oko svake kuće u ovom kraju.
- Na ovom sam bregu ja, a na ona tri još po jedna žena. To ti je sada celo selo. One tri, a ja sam. Da sam bar malo mlađi, e! Ne bi bilo loše ni njima ni meni. Ovako i one matore, pa se jedva nakanimo i da se obiđemo. Dobro je što izmisliše ove mobilne telefone, pa se bar popričamo. A sve mi se čini da lepše beše kad smo se dozivali s brega na breg. Sad možeš da vičeš koliko te grlo nosi, ali nema ko da te čuje - kazuje Radoje i iznosi flašu šljivovice, pića bez koga se ovde ne računa da si dočekao gosta ili slučajnog prolaznika. A ova je, reče, od stare šljive požegače, izumrle svuda na jugu Srbije. Ovde joj je još dobro uporište, samo nema ljudi da je neguju i beru. Duž puta, pored napuštenih kuća i dvorišta, videsmo ogromna stabla šljiva, jabuka, krušaka - sve obraslo pavitinom, neumitno se pretvara u šikaru.
Lep je jesenji dan, pa ne uđosmo u kuću nego sedosmo na trupčiće hrastovih drva. Svaki je najmanje pola metra u prečniku, a gomila istruganih je povelika. Sve je to Radoje sam isekao, dovukao, istrugao, iscepao, iako je prevalio sedamdesetu:
- E, kad sam ja bio živ, mogao sam u Raču da siđem niz kozje staze za petnaest minuta. Sad do Kuršumlijske Banje, kad moram po hleb jednom nedeljno, odozgo idem skoro sat, a odozdo - dva. Kad se pogodi te naiđe policija, povezu me, dobri ljudi, kao da su moja deca.
A život je ovde, nastavlja Radoje, tekao nekad punom snagom. Imao je, kaže, u ambaru po pet preseka punih pšenice, svaki po hiljadu kilograma. Zemlja je plodna, mogla bi, veli, decu da rađa. Ovaca, koza, krava i volova bilo je bezbroj. Narod zdrav kao planinski vazduh i voda. A onda - sve nekud ode niz ove dolove. I sve zapuste. Kraj puta videsmo ostavljeni dreš, koji je poslednju vršu žita davno obavio. Sad ga šiblje nadrasta sa svih strana.
I Radojeve tri ćerke i šestoro unučadi su po svetu.
- Još se po selima u ovim brdima borimo nas nekoliko staraca i ovi što o vikendu i praznicima dođu odozdo iz Kuršumlije. Evo hranim dve svinje, velike, svaka preko dvesta kila. I ovo kokošaka malo čuvam, a krave, od kada mi domaćica umre, ne držim više. Vodu sam u kuću doveo, odozgo sa visa, ispod jedne bukve kojoj je možda trista leta. Ledena da ti zubi trnu sred letnje žege. Kad moji dođu, ne mogu da se napiju. Navrate, oni iz Beograda preko leta, a ovi iz Kuršumlije češće - priča nam o svom životu Radoje Josifović, od naseljavanja iz sela Velje kod Raške, pa preko ona "tri razreda niže gimnazije" što ih završi u Rači, do, za kraj, ponovljenog poziva da mu o krsnoj slavi dođemo. Videćemo, reče, kad se okupe njegovi gosti, pa okrenu ražanj, i kad uz staru šljivovicu poteknu uspomene...
[objavljeno: ]
