Izvor: Blic, 17.Jul.2011, 01:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Na brzaka, ali kvalitetno
Restoran „Lovac“ ili „Dom lovaca“ kako mu glasi puno ime, godinama je stecište onih koji vole dobro da pojedu a nemaju mnogo vremena.
Okupljalište novinara i užurbanih tipova, pre nego ljubitelja lovnog turizma, „Lovac" je već godinama poznatiji po legendarnim ćevapčićima nego po specijalitetima od divlje svinje ili srne. Kako je mesec jul pravo vreme za nacionalnog heroja zvanog „čevapčić" odlučio sam se da u ovom mesecu prođem nekoliko najčuvenijih >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << mesta u Beogradu gde se oni nude.
Ipak, u „Lovcu" nisam hteo da zaobiđem ni meso divljači, pa evo kako je to sve izgledalo. Kao prvo, ovaj restoran ima jednu od najlepših bašta u užem beogradskom jezgru. Oivičen Njegoševom i Ulicom Alekse Nenadovića, taj mali zeleni park ima makar nekoliko stepeni nižu temperaturu nego na okolnom asfaltu. Ovo bi trebalo da prati relaksirana atmosfera koju širi personal, ali većinom ipak nije tako. Konobari u „Lovcu" su starog kova: pomalo namrgođeni, na pitanja daju kratka uputstva, odmah poturaju jelovnik i mahom izgledaju kao ljudi koji rade naporan posao. Ovo jeste milje kelnera na mestima gde se nude dobri ćevapčići (ako me pitate zašto, ne znam), ali to bi ipak trebalo promeniti. No, dobro, ovo se u celini ipak ne smeta mnogo, pa se gost brzo može usredsrediti na hranu. Da vidimo kako se u „Lovcu" jede.
Najpre ćevapčići. Ne koštaju mnogo, 550 dinara. Stižu brzo, a ukus im je pravi. Da ga opišemo kao za nekog stranca. Ćevap ne sme biti mali, prepržen ili sparušen. Pristojno je da ne bude kraći od desetak centimetara i nikako uži od jedan i po u prečniku. A ukus? E, to se ne da kopirati izvan Balkana (proverio sam). Meso treba da bude sočno, a to znači da ćevap bude pomalo elastičan u ustima, a ne testast ili tvrd. Upravo su takvi čevapčići u „Lovcu". Sve po propisu: dimenzije i ta tekstura mesa pomalo nalik žvakaćoj gumi.
Pošto smo iskušali ćevapčiće, morao sam, naravno, da oprobam i divljač. Ne voli je mnogo ljudi kod nas, pa konkurencija u ovoj vrsti restorana nije ni izbliza kao u južnoj Austriji ili Sloveniji. Svega nekoliko restorana u Beogradu nudi divljač. Ima ih svega sedam ili osam, a „Lovac" među njima ima najdužu tradiciju. Možete odabrati divlju patku u sosu od višanja (990 dinara), ili jelenski file na pireu od kestena (990 dinara). Ja sam probao srneće medaljone na češkim knedlama (1.100 dinara) i nisam se pokajao. Meso je bilo sočno, ne odveć jako, lepo ispečeno i začinjeno. Divljač je nepravedno okrivljena da je samo za „okorele gurmane" koji mogu da podnesu mešavinu jakih ukusa u ustima. Osnovna osobina ovog mesa ipak je da je obilnijih mesnih vlakana i da, otud, više nalikuje onom što bismo zvali pravim mesom. Ko razume razliku između šampinjona i vrganja, znaće o čemu je reč.
Završio sam obrok srnetine zadovoljan što u „Lovcu" ipak najviše mogu da pohvalim hranu. To je najvažnije. Ćevapčići su, pre svega, odlični, ali u julu sam rešio da proverim još nekoliko mesta gde su oni čuveni, pa ćemo u narednim nedeljama u ovim kritikama biti svedoci jednog pravog letnjeg takmičenja. Prijatno.
