Izvor: Politika, 07.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Na Zapadu, Vizantija je utopija, san
Ako odložimo trenutak kada interveniše razum, taj trenutak kada sudimo, ili procenjujemo, ili definišemo identitet, ili isključujemo, to može da otvori novu Vizantiju osećaja, kaže Mladen Materić povodom svoje nove predstave u teatru Bastilja
BEZ REČI
Specijalno za Politiku iz Pariza
Na prostranoj, i praznoj, sceni pozorišta, u čijoj pozadini se plavi nebo sa nekoliko sjajnih zvezda u obliku kocki, susreću se sukcesivno parovi, mlade žene >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i muškarci. Ne razmenjuju nijednu reč, već se služe govorom tela, pokretima i gestikulacijom da bi dočarali svoje odnose. Ponekad, njihovom nemom govoru doprinose simboli kao što je mesec iznad ramena jednog muškarca, ili šipka koja probada njegovo telo, ili malo, ozelenelo drvo na dlanu jedne devojke, ili nož koji joj je zaboden u leđa. U tim scenskim okvirima odvija se predstava Nova Vizantija Mladena Materića, koja je tri nedelje tokom februara, iz dana u dan (osim nedelje), igrala u pariskom pozorištu Bastilja. Predstava koja je naišla na odličan prijem kod publike i izmamila pohvalne kritike.
Osnivač Tetoviranog pozorišta kojim je početkom 1980-ih godina požnjeo uspehe na jugoslovenskoj, a potom krajem iste decenije i na međunarodnoj sceni, Materić je novom predstavom otišao dalje u svom istraživanju scenskog izraza mimo klasičnih pozorišnih formi. Jer, ne radi se samo o ukidanju govora, već i priče, fikcije, bez obzira na to kojim jezikom (pa neka je to i jezik tela) kazivana. „Suprotno klasičnom pozorištu, ja ne pričam priču. U prethodnim predstavama već sam ukinuo reči, da bih video šta ostaje. Onda sam se zapitao: šta će se dogoditi ako uklonim to što je ostalo, fikciju?”, kaže Materić povodom Nove Vizantije.
Žive marionete
Zaista, šta se dogodilo? Šta se dobilo tom novom apstrakcijom? Rezultat je ritmičko ponavljanje pokreta parova na sceni iz kojih čitamo odnose zavođenja, privlačenja, odbijanja, dominacije, ili pokoravanja" ljudske odnose na kojima, moglo bi se reći, počiva svet. Zahvaljujući izvanrednoj interpretaciji glumačke ekipe – Jelena Čovih, Tieri Disu, Emanuel Iron, Sandrin Nogueira i Haris Resić – čiji članovi su istovremeno pantomimičari, žive marionete i plesači, kao i municioznom radu Materića na koncepciji, scenografiji i režiji, pred licem publike nastaje neka vrsta arhetipova ljudskih odnosa. Njihova sublimirana suština.
U toj opštoj slici, kritičar „Figaroskopa” – dodatka dnevnika „Figaro” o kulturnim zbivanjima u Parizu – pronalazi, pak, da Materić, autor „sjajne predstave Praznični dan kojom je 1992. godine na istoj sceni (pozorište Bastilja) svedočio o krvavom haosu okončanom podelom Jugoslavije”, sada nastavlja priču. „Iako je vreme učinilo da rane zarastu, šesnaest godina kasnije, Materić u Novoj Vizantiji podseća amnezirane da se neki ožiljci nikada neće izbrisati”, kaže on.
Naravno da ima i drugačijih tumačenja, čak vrlo različitih. Jer, predstava ništa ne nameće, čak ni ne sugeriše. Poput apstraktne slike, ona otvara čitavo jedno asocijativno polje u kojem su moguće brojne interpretacije. Jednu od njih nudi i kritičar lista „La depeš di midi” koji ocenjuje da je svojim „oniričkim baletom, presecanim nadrealističkim slikama i preciznim pokretima, Materić sve rekao o ljudskim odnosima”.
Intuicija a ne racionalni princip
U pogledu naslova predstave i pristupa kojim se rukovodio gradeći je, Materić ne krije da to ima veze sa njegovim srpskim poreklom. „Poreklo i po porodici, i po narodu, i po ambijentu iz kojeg potičemo, osnova je na kojoj gradimo svoje delo”, kaže jednostavno. U razgovoru za Kulturni dodatak „Politike” on otkriva da je jedan od razloga zbog kojih je odabrao naslov svoje nove predstave taj što je radeći u zapadnom svetu (Materić od 1992. godine živi i radi u Tuluzu gde je stvorio teatar Garon) „shvatio da u njemu nema dovoljno svesti da postoje i stvari drugačije zasnovane i povezane”. Ma koliko Vizantija „kao duhovni pogled na svet bila bliska zapadnoj kulturi i civilizaciji, opet je dovoljno različita da bi bila do kraja shvaćena. Na Zapadu Vizantija ima utopijsku vrednost, više je san”, kaže.
Materić je posebno kritičan prema činjenici da su zapadnjačka misao i društvo prevashodno zasnovani na racionalnom. Nasuprot tome, postoje intuicija, emocije, iracionalnost. „Zaljubljujemo se bez da znamo zašto. Ne razumemo zašto volimo krempite. Nemamo potrebu da razumemo neki pejzaž da bismo ga voleli. Isto važi i za neko Vermerovo platno. Čitava ta strana našeg života odvija se bez pribegavanja raciju. I mislim da, ako odložimo trenutak kada interveniše razum, taj trenutak kada sudimo, ili procenjujemo, ili definišemo identitet, ili isključujemo, to može da otvori novu Vizantiju osećaja”, kaže maestro novog pozorišnog izraza.
Materić je, dakle, svoju novu predstavu zasnovao, kako objašnjava, više na intuitivnom, nego racionalnom principu. Reč (bez reči!) dao je osećajima i emocijama, ne dozvoljavajući da racio vodi akciju, ili priču.
U najširem smislu, Materićeva predstava se bavi životom, odnosno ljudskom dramom. On o tome kaže: „Drama nije pala sa Marsa, nego je suma ljudskog iskustva, a to iskustvo je dramatično. Često pokušavamo da ostvarimo nešto čemu se nešto drugo opire. Pokušao sam da iskažem prirodu sukoba i načina na koji ostvarujemo ciljeve, bez obzira na to da li nam je cilj ljubav, osveta, uspeh, novac, kruna" Zanimala me je priroda mehanizama preko kojih ostvarujemo svoje ciljeve”.
Turneja po Francuskoj
Scena pozorišta Bastilja, na nekoliko stotina metara od čuvenog, istoimenog pariskog trga i opere, pokazala se kao idealno mesto za Materićevu predstavu. Jer, to pozorište neguje i dramsku i plesnu umetnost, i mjuzikl, i njihovu mešavinu, i, naročito je otvoreno za inovacije i nove vrednosti u scenskoj umetnosti. U istom pozorištu gostovale su ranijih godina i druge Materićeve predstave, među njima Kuhinja koju je 2001. godine potpisao sa Peterom Handkeom, i koja je doživela veliki uspeh. Materić nam poverava da će Kuhinja iduće sezone igrati u više svetskih gradova, nakon što je posle mirovanja od nekoliko godina igrana u Venecueli, a potom, prošlog decembra, u Rumuniji. Uporedo, Nova Vizantija, koja je sada na turneji po Francuskoj, nastavlja svoj put. Igrala je u Tuluzu, Miluzu, Parizu, a ići će i u Denkerk, Lil i druge francuske gradove. Interesovanje za njeno prikazivanje postoji i u Engleskoj.
Da li uskoro možemo da očekujemo i neku novu predstavu iz Materićeve „radionice”?
Na to pitanje na kraju našeg pariskog susreta, on odgovara uopšteno, kao da malo okleva, kako „uvek radi nešto novo”, da bi zatim rekao: „Poslednji događaji vezani za Srbiju – ne proglašenje nezavisnosti Kosova jer svako može da proglasi šta hoće, već priznavanje Kosova od strane zapadnih zemalja – obavezuju me da postavim mnoga pitanja”. U životu i pozorištu, dodaje.
Mira Popović
[objavljeno: 08/03/2008]
