Izvor: Večernje novosti, 18.Apr.2014, 09:36   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Na Veliki petak u Šajkaškoj: Najlepša bitka srpske bune

ODGOVARAJUĆI na Vašu Titelskoj opštini poslanu proklamaciju, čast mi je kazati Vam: da ja od nazad 48 sahata komandu u Bačkoj vršim i da Srbi pod mojom komandom nikada nisu bili vični, niti smeju biti, niti će to ikada biti, da oblasti bez borbe napuštaju. Ovako je na ultimatum mađarskog generala Mavra Percela da položi oružje, uoči Velikog petka 1849. odgovorio srpski đeneral Đorđe Stratimirović (1822-1908). Skrajnut, prethodno, političkim intrigama sa njenog čela, on je tek bio ponovo preuzeo komandu nad srpskom vojskom koja se, beleži u malo poznatom eseju „Lepota đenerala Stratimirovića“ Miloš Crnjanski, „već bila rasula i bežala je, zastrašena“. Mađari su bili uzeli Bačku i Banat i kroz Šajkašku, preko Mošorina i Vilova, krenuli na Srem. Osnovana godinu ranije, Srpska Vojvodina bila je na kolenima. - Tada je sve izgledalo propalo i zato se Stratimirović rešio da poslednji put pređe u napad. Na Veliki petak, 1849, skupio je nekoliko hiljada zaplašenih seljaka i umornih graničara, a došlo mu je i hiljadu Srbijanaca pod komandom Milivoja Blaznavca. Pred njima je bilo more mokrih travuljina i razbojnička masa đenerala Percela, 12.000 boraca i 40 topova, osvetljena zapaljenim selima - piše Crnjanski. Logorske vatre srbijanskih tobdžija su, nastavlja veliki pisac, tada prvi put obasjale Vojvodinu, a ono što je usledilo „u mokroj zemlji, mirisnoj od proleća i neba, nejlepša je bitka u Buni, i najčudnija pobeda za koju znamo“. - U ponoć Stratimirović povede vojsku i napade tako plaho da se mađarska vojska zbuni i napusti svoj logor, ali kad svanu, husari se povratiše i pođoše u protivnapad, brojno daleko nadmoćniji. Sve do podne od svanuća, na Veliki petak, nasrtali su besno i jurišali Mađari. Blaznavac je lično upravljao topove. Konj Stratimirovićev bi ranjen, đeneral sjaha i zamalo nastade zabuna. Ali su Mađari zadržani na nožu i pred topovima. Posle podne počeše odstupati paleći sela. Stratimirović je bio spasao Srem koji već beše počeo da cveta - beleži Crnjanski. Tako je đeneral, kojem je tada bilo tek 27 godina, preokrenuo ratnu sreću, a neki mesec docnije bečki dvor će i zvanično priznati Srpsku Vojvodinu koja će, nažalost, potrajati samo do nove austro-mađarske nagodbe 1860. Građu za citirani esej Crnjanski je, inače, našao u njegovim „Uspomenama“, izdatim u Beču 1911. Tek nedavno, njih je „Malo istorijsko društvo“ iz Sremskih Karlovaca štampalo ponovo. - Đorđe je bio iz kulpinske plemićke porodice, a rođeni stric mu je bio čuveni mitropolit Stefan Stratimirović - kaže mr Žarko Dimić, urednik tog izdanja i direktor karlovačkog Arhiva SANU. - Bitka o kojoj piše Crnjanski jedna je u nizu njegovih velikih pobeda u stvaranju i odbrani Srpske Vojvodine. On je 12. juna 1848. do nogu potukao i zloglasnu regimentu „Dom Miguel“ koju je sa Petrovaradinske tvrđave general Janoš Hrabovski poslao na Karlovce, da srpski pokret uništi u začetku. Tu su, dodaje Dimić, i bitke kod Sentomaša koji će, upravo posle njih, postati Srbobran, pa kod Temerina, Ečke, Aradca, Velikog Jarka, Kaća, Budisave... A koliko ih je, širom Srpske Vojvodine, bilo tokom dve kravave i slavne godine Bune i kakva je u njima bila uloga Stratimirovićeva, svedoči, opet, Crnjanski: MEDALjA OBILIĆA RATNIČKA slava Stratimirovićeva gromko je odjekivala širom Srpstva, pa mu je Petar Petrović Njegoš 1848. sa Cetinja poslao tadašnje najviše crnogorsko odlikovanje - Zlatnu medalju Obilića. - Koji bi znak na tvoja junačka prsa lepše pristao od ovoga? Primi ga, dakle, s onom iskrenošću i ushićenjem sa kojim ti ga šaljem sa najusrdnijim bratskim pozdravom - napisao je veliki vladika u pismu koje je, uz odličje, poslao đeneralu. - Svake nedelje, bar jednom, dimila se sva ta zemlja od baruta i zgarišta i svud se videla vitka senka mladog komandanta, na konju, koga zvaše Sirotan, u uniformi đeneralskoj, koju mu posla na dar knez Aleksandar Karađorđević, zagasitoplavoj, sa jakom i zarukavljem crvenim, zlatom izvezenim. NESREĆNA MAJA I KUM MIHAILO ĐORĐE je završio vojnu akademiju u Beču i kao mlad konjički potporučnik služio u italijanskom gradu Paviji. Carasku uniformu je, zbog ženidbe, skinuo 1843, kada je, piše Crnjanski, „uzeo kćer spahije Zake, Maju, otmicom, kojoj se zakleo još pre Italije, kad su oboje bili upola još deca“. Rastrzana između muža, komandanta srpske vojske, i rođenog brata Stevana koji se, mada Srbin, priklonio Mađarima, ona je, u pozadini Đorđevih položaja, od tuge presvisla 1848. On se kasnije, u Beču, ponovo oženio Anom Beko, a prva njihova kći ponela je Majino ime. Venčani kum i veliki prijatelj bio mu je knez Mihailo Obrenović.

Nastavak na Večernje novosti...