Izvor: Politika, 09.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Na Orlovcu među sokolovima
Orlovac podno Kopaonika – Od Krtoka, preko prevoja i visova, brekće i čini se da će svaki čas da se strovali, na jednu ili na drugu stranu, snažno terensko vozilo u isto tako snažnim i spretnim rukama mladog policajca Nenada Jovanovića. Na jednom mestu, uz asistenciju starijeg kolege Radovana Simića, koji ovde, reče, zna svaku stopu, savladava ono što je nekada bio kolski put, a sada jedva da je kozja staza. A krenuli smo na Orlovac. Tamo, ispod Orličkog visa, na 900 metara nadmorske >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << visine, drugi je stalni položaj policije u ovom kraju, koja kontroliše administrativu liniju prema Kosmetu.
Policajci dočekuju svog načelnika Slobodana Đurića, njegovog zamenika Dejana Kovačevića i reportera "Politike" pred kućom u kojoj su smešteni. Iako novija nego ona u Krtoku (gde je takođe stalni položaj policije), izgleda više oronula. Na mnogim mestima prokišnjava, kaže komandir ove postaje Dejan Grbić, ali su unutrašnjost kuće i dvorište lepo uređeni. Mogu da prate i televizijski program, što je značajna veza sa svetom, od koga su često odsečeni, zbog neprohodnih puteva. Kažu, preko Orličke reke, kada padnu obilnije kiše, ili kada je poledica na putu, nema vozila koje može da prođe, ni prema Kuršumlijskoj Banji, ni prema Merdaru. Odavde je i do jednog i do drugog mesta desetak kilometara, a prečicom bi se moglo do magistralnog puta Niš–Priština i za manje od sata da stigne, kad bi bilo druma. Nekad su mladi, kojih u selu više nema, mogli brže i pešice do Rače da siđu.
Gledamo iznad nas bezimeni vis sav prekriven lisnatom gorom. Tuda, pa preko Orlovačkog i Orličkog visa do Prevetice, policajci patroliraju i nadgledaju administrativnu liniju.
– Ovde vam je takvo bespuće da se često ne zna gde je, u stvari, ta administrativna linija. S one strane, prema Podujevu, poslednjih godina su se gotovo ispraznila i sela koja su nastanjivali Albanci. Otišli Srbi iz gradova, pa se Albanci iz sela uselili u njihove stanove i kuće pokraj glavnog puta, sve do Prištine, gde ih je najviše. Zato je i manje incidenata, ako ne računamo sve ređu ilegalnu seču šume – kaže komandir Grbić.
Pitamo da li se, zaista, kako se priča, gotovo svakoga dana čuje pucnjava iz Podujeva i okolnih sela. Policajci kažu da se čuje, ali ne kao ranije.
– Kad bi se naši momci ženili i kad bi se često deca rađala, kao kod njih, bilo bi i sa ove strane pucnjave – veli načelnik Đurić, dodajući da, uglavnom, nema ozbiljnijih provokacija.
Komandir Dejan Grbić, koji je do rata živeo u Prištini, gde je i rođen, nudi nas kafom, sokovima, vodom izvorskom... Oko komandira su sve kršni momci u punoj snazi. Sokolovi, reklo bi se, među staništima orlova, vični snalaženju u ovoj divljini. Nadaju se, kažu, da će im se uslovi boravka uskoro popraviti, da će kroz gudure i blatišta biti izgrađen put, a to ne bi bila samo blagodet za policiju, koja ovde danonoćno bdi nad bezbednošću, već i za sve koji bi hteli da se u ovom kraju nasele.
Pozdravljamo se sa policajcima na Orlovcu, a naš pratilac Radovan Simić reče da će on nazad pešice prečicom. Da je njegova odluka bila ispravna, uvidesmo kada smo se sa vozilom zaglavili u prvom potoku na koji smo naišli. Ni četvorna vuča, ni sporohodna brzina nikako da nas iščupaju iz brze planinske vode: izbavismo se tek posle veštog manevra našeg vozača Nenada Jovanovića. Izgurasmo nekako na breg, odakle puca vidik na planinske vrhove koje orlovi nadleću. Njima se divimo i posle, iz pitomine Kuršumlijske Banje, razmišljajući o policajcima koji su tamo, na straži mira. Ni sunce, ni kiša, ni sneg, kako nam rekoše, nisu prepreka tom zadatku.
[objavljeno: ]
