Izvor: Kurir, 08.Maj.2010, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
NIKOLA VUKOJE, MOJ HEROJ
Bio je paklen prolećni dan. Seo sam u motorno vozilo i pao mi je mrak na oči. I zato sam upalio svetla. Nije mnogo pomoglo. Upalio sam zato i motor i ludačkom brzinom od skoro pet na sat skrenuo preko isprekidane linije iz Suvoborske na Bulevar vojvode Putnika, kojim sam se zatim zaleteo kao muva bez glave, brzinom od skoro petnaest kilometara na sat, ka centru grada, rešen da naudim sebi i drugima. Da nije bilo četrdeset hiljada automobila koji su ulazili u Kneza Miloša, verovatno bih jurcao >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << i čitavih četrdeset na sat!
Da, hteo sam da se ubijem. Svega mi je bilo dosta. Prošavši pored Ministarstva unutrašnjih poslova, bezglavo sam, pošto sam propustio četiri pešaka, skrenuo u Višegradsku i taman sam nastavio svoj samoubilački pohod ka bolničkom krugu brzinom od deset kilometara na sat kad se ispred mene ukazao anđeo! Mahnuo mi je da stanem i ja sam stao, zaslepljen njegovim fluorescentno-žutim prslukom, plavim rukavima na plavoj košulji s kratkim rukavima i belim „stopkom“. Otvorio sam prozor, a on je rekao: „Isprave.“
Dodao sam mu saobraćajnu i vozačku, on ih je skenirao bez okretanja više od jedne stranice, a onda me zaštitnički pogledao. „Vozili ste bez sigurnosnog pojasa“, rekao je blaženim glasom, s anđeoskim akcentom. „Da“, odgovorio sam. „To vam je pet hiljada dinara“, rekao je. „Naplatićeš mi za pojas?“, iznenadio sam se. „Da“, rekao je i zatim otišao do svog belog anđeoskog vozila, sa plavim aplikacijama i rotacionim svetlom.
U nekim trenucima pred očima ti prođe skoro ceo život. Naročito kad žuriš. Naročito dok tvoj fluorescentno-žuti anđeo čuvar piše zapisnik sa lica mesta. Život je divan. Život je jedan. I mi ga uludo trošimo, ne mareći za planetu koju smo pozajmili, jedva primećujući ta divna bića čija mala intervencija ponekad znači mnogo. Mnogo više od pet hiljada dinara. Njihova intervencija u pravom trenutku život spasava. Ovi sivi sokolovi, mladi i obrijani, uvek će vas sačekati na najrizičnijem mestu i bratski vas ukoriti zbog sumanutog srljanja u propast. Oni su tu kada je najteže, oni su na svim crnim tačkama Srbije, spremni da nas nauče pameti. Spremni da nas nauče koliko se voli život. Jedan jedini koji imamo.
Poželeo sam da saznam kako se moj anđeo čuvar zove. Želeo sam da znam čije ime da pominjem gledajući u plavo nebo i žuto sunce. Prišao je kolima, a mene je zaslepeo njegov fluorescentni sjaj. „U roku od osam dana treba da platite kaznu“, rekao je nežno. „A je l’ mogu da dobijem broj vaše anđeoske značke“, pitao sam. „Sve vam piše u zapisniku.“ „Ali, ja bih voleo da mi ga vi kažete.“ „125601“ „A ime?“ „Vukoje. Nikola Vukoje.“ „Doviđenja, Vukoje.“ „Doviđenja, gospodine.“ Da, to su naši anđeli čuvari.
A mi, eto, kakve nas bog napravio, svi malo luckasti, pa odmah iz jednog pokušaja samoubistva u drugi. Nisam se zabrinuo ni što moj anđeo čuvar nije poleteo za mnom s obzirom na to da sam vožnju nastavio bez vezanog pojasa. Uvek je iza ćoška neki Nikola Vukoje, na pravom mestu, u pravom trenutku, da nas nauči pameti. Ukoliko zapadnete u krizu i poželite da se ubijete divljajući po Višegradskoj u špicu, on će vas tamo čekati, sa svojim raširenim krilima i nežno vas ukoriti. Ukoliko se desi da nikog od anđela čuvara nema na ovoj opasnoj poziciji, čim se, posle neuspelog samoubistva, uparkirate, idite do prve pošte i kaznite sami sebe. Ovi divni momci zaslužili su i malo odmora za svoj veliki trud. Broj žiro računa: 840-743324843-18. Model: 97.
