Izvor: Kurir, 16.Mar.2011, 10:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
NIJE SENAD NEGO BOBAN
Senad Avmedov, koga je ratni vihor kao trogodišnje siroče doveo u Srbiju, zavoleo svoje hranitelje i promenio ime u Slobodan - Boban Gajić
ŠABAC - Životna priča Senada Avmedova, danas Bobana Gajića, liči na filmsku priču.
Ratni vihor u bivšoj Jugoslaviji mnogima je potpuno izmenio život. Trogodišnjem dečaku, koga je još 1994. godine vojska ostavila u blizini šabačke pijace „Živinarnik", sudbina je odredila trnovit put. S pijace je odveden >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << u Centar za socijalni rad.
Dete nije mnogo govorilo o sebi. Prošlost kao da je bila izbrisana. Nije znao ni kako se zove ni odakle dolazi.
U traganju za njegovim identitetom, čime su se bavile nadležne službe, stigla je krštenica iz Srebrenice u kojoj je stajalo ime Senad Avmedov. Ni nakon priče objavljene na televiziji niko se nikad nije javio. Senada niko nije tražio.
A Milica i Ljubiša Gajić, skromni ljudi iz Mačvanskog Pričinovića, uvek su želeli dete. Centar za socijalni rad smešta malog Senada u njihov hraniteljski dom.
- Kad su nam ga dali, rekli su nam samo - dajte mu ljubavi, to je ono što mu nedostaje - kaže Milica Gajić.
Senad je odrastao u Pričinoviću. Živeli su skromno, onako kako se moglo i moralo. Sve je nekako išlo dok je Ljubiša radio u „Izgradnji". U međuvremenu Senad je završio srednju mašinsku školu u Šapcu, a kad je rešio da uzme ličnu kartu, odlučio je da bude ono što je jedino znao, sin Milice i Ljubiše.
- Rešio sam da promenim ime i prezime. Da se zovem Slobodan - Boban, kako su me i moji novi roditelji zvali, i da nosim njihovo prezime - kaže nam Boban.
Želja da sazna ko je odavno ga je napustila.
- Nikada nisam išao u Srebrenicu. Imao sam prilike, ali ne želim. Ovde sam otkad pamtim, volim Milicu i Ljubišu, oni su mi jedini roditelji - kaže ćutljivi Boban.
Iako se život surovo poigrao s njim, Boban ne gleda u prošlost već, zagledan u oči svoje verenice Andrijane, razmišlja samo o budućnosti. Kako Gajići jedva sastavljaju kraj s krajem otkako je Ljubiša otišao u penziju, nije bilo mnogo nade da će mladi uspeti da saviju svoje gnezdo.
Zato je pisao Ruži Popović, predsednici fonda „Humano srce", u kojem je moli da im pomogne.
Ružu je priča dirnula do te mere da nije mogla da ne reaguje.
- Kada sam pročitala pismo, nisam mogla da spavam mirno. Odmah sam došla i obećala pomoć. I ja sam iz okoline Srebrenice, ali nije to presudilo - kaže Ruža, koja je uspela da za manje od dva meseca obezbedi krov nad glavom Bogdanu i Andrijani.
Ruža obećala i svadbu
Nova kuća je podignuta. Ostali su još finalni radovi i novi, srećniji život može da počne.
- Kad nam je Ruža došla i obećala da će pomoći, tri noći nismo spavali. Bili smo presrećni, nismo verovali da nam se to dešava - opisuju radost Boban i Andrijana.
Kad sve bude gotovo, kuća useljiva, Ruža Popović je obećala i svadbu mladencima.
Milica i Ljubiša, koji su godinama živeli u siromaštvu, kažu da su im se svi snovi ispunili.
- Neka Ruži bog da zdravlja i sreće koliko je kose na glavi - poručuje Milica.
