Izvor: Press, 28.Sep.2014, 21:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
NEZAPOSLENOST: Da li je u Srbiji posao privilegija?
Zaposliš se i radiš da bi mogao da živiš. Ali onda potrošiš sve svoje vreme na poslu i završiš tako da nemaš vremena da živiš život za koji radiš.
Ranije su se ljudi fokusirali na posao i na to da svojim radom postignu željeni cilj, a to je normalan život uz posao ma kakav on bio. Danas smo došli u situaciju gde sa jedne strane imamo momke koji žele da studiraju, kako bi što manje radili >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << i devojke koje će naći takve momke, kako bi sebi obezbedile što bezbrizniju budućnost. Svi postaju ono sto su govorili da nikad neće biti, žive od danas do sutra i poistovećuju se sa glasinama njima nebitnih ljudi.
Državne firme se zatvaraju, dolazi do privatizacije i samim tim da li nesvesno, ili svesno menjamo način razmišljanja i svoje vreme pretvaramo u novac koji nam je neophodan i dobija na vrednosti koju nikada i nije imao. Prinuđeni smo da radimo bilo šta, tačnije, srednja škola više nije dovoljna, već je pod moranjem krenuti na fakultet ukoliko želimo da postignemo nešto više u životu, što i dalje nije garancija za naš dalji posao. Nekada je bilo normalno da završiš određeni fakultet i da sa tim možeš da radiš u svojoj struci, što danas i nije slučaj. Masovno ljudi ostaju bez posla, nemaština je sve vecina, samim tim i nezadovoljstvo ljudi se povećava.
Ljudi koji završe fakultet uglavnom imaju neki određeni cilj kojim se vode i u principu su realni i znaju svoje mogućnosti, stoga su spremni, da pored diplome koju poseduju, rade bilo koji posao, naravno misli se na legalan, kako bi doprineli što bolji život kako i sebi, tako i svojim porodicama. Nebitno da li će raditi na pijaci, čistiti po kućama, čuvati tuđu decu dok njihova sede sama kod kuće, u krajnjem slučaju sa babom i dedom, ili će pak napustiti svoju zemlju u potrazi za boljim životom. Oni koji se odluče da ostanu samo sa srednjom školom, nemaju realne ciljeve i sve im je malo. Tačnije, neće da rade bilo koji posao, već se trude da na bilo koji način dospeju na neku višu poziciju od njima zacrtane. Često se susrećemo sa ljudima koji su na visokim položajima, a da imaju kupljenu diplomu i da ne umeju da sastave prosto proširenu rečenicu. Između ostalog, njih niko ne kritikuje, niti ih proverava iz razloga što imamo demokratiju u političkom smislu gde dve budale vladaju, zato što imaju novac, a pametan posmatra sa strane. Što i nije slučaj kad se osvrnemo na narodnu demokratiju.
Pamet je skupa, ali se ne prodaje. Nažalost, danas se prodaje ljudska glupost. Onda se dolazi do korupcije, koja ima kako svoje negativne strane, tako se može reći da ima i one pozitivne. Npr. da Vam je neko koga dobro znate po struci doktor, a da Vama nije dobro, logično je da će se usmeriti na Vas, a ne na nekog koga ne zna. Samim tim ste Vi privilegovana osoba. Isto je i u ostalim sverama našeg života. Korupcija ne mora biti samo novac, što je i Vama itekako poznato. Ceniće Vas samo na osnovu onoga što imate, a ne na osnovu onoga što ste vi ustvari. Danas je teško naći posao. Mada, statistike pokazuju da nije teško naći posao, bar nije za onoga ko hoće da radi, ali je teško zadržati isti. I stoga postavljam Vama pitanje: ‘Da li je u Srbiji posao privilegija?’
DA LI JE SAMO BEOGRAD SRBIJA?
Počnimo od toga da jedan deo ljudi radi, a ne misli, dok drugi deo misli, a ne radi. Život u malom mestu nije nimalo jednostavan. Imate utisak kao da su sve kamere ovoga sveta uperene samo u vas. Svaki korak se prati, izgovorena reč, posao kojim se bavite…Radite za minimalan novac, ako uopšte i imate gde da radite. Pripadate radnickoj klasi, jer, naravno, nemate gde ni da se istaknete i pokažete svoje mogućnosti. Zato odlazite u veći grad u potrazi za boljim životom. Ogorčeni zbog toga sto šte napustili svoje rodno mesto, ali ipak u nadi da će biti bolje. Počinjete da radite bilo šta. Muškarci uglavnom rade na građevini, za dnevnicu, dok devojke nalaze utehu u kafićima. Naravno, uz to se osvrnemo na stan koji mora da se iznajmi, zatim novac koji se izdvaja za hranu, knjige za one koji studiraju…I opet ste na početku, tačnije na nuli. A kada si mlad, oduzimaš se, ne znas gde si, levo, desno…onda dođes u neke godine i sabiraš to što je ostalo, da bi video preostalo. Brz tempo života, drugačija sredina, uz to i način razmišljanja, dovode do toga da se menjate. Postavljate sebi gomilu pitanja na koje nikad niste dobili odgovor.
Recimo, ljudi koji žive na jugu Srbije, pretežno su nezaposleni. Uzmimo kao primer Kuršumliju koja je po tome vodeća. Okružuju je Prolom banja, Lukovska banja i sama Kuršumlijska banja koja je propala. Ljudi rade po ceo dan u šumi, za dnevnicu, koju na kraju dana potroše da bi izašli na piće u dva obližnja kafića. Žene se i udaju mlade. Taj brak uglavnom ne traje mnogo. Žene su dužne da čuvaju decu i rade po kući, dok je muškarac taj koji mora sve da im obezbedi. Pored toga, mogu se zaposliti i u prodavnici, gde plata nije veća od 10.000 din i sa time moraju da prežive mesec dana. A gde su računi koji se plaćaju? To ih niko i ne pita. Dole su postojale jedne od najjačih državnih firmi u Srbiji, koje su privatizovane. I masovno su ljudi bivali otpušteni. Okolna sela su napuštena, retkost je naći dva čoveka po jednom selu. Tu je i Prokuplje, koje je malo razvijenija opština od Kuršumlije, ali nista bolja. Sto se tice Kosova, to vec svi dobro znamo. Ne znam samo da li je gore da ostanes na svojoj dedovini i da strepiš za sebe i svoju porodicu, ili da sve napustiš i odrekneš se svega što pripada samo tebi.
Poslužicu se citatom iz Svetog pisma: ‘Uđite na uska vrata; jer su široka vrata i širok put što vode u propast, i mnogo ih ima koji njime idu. Jer su uska vrata i tesan put što vode u život, i malo ih je koji ga nalaze.’
Tu je, recimo i Šabac, jedan od vecih gradova u Srbiji, koji je takodje imao dosta državnih firmi koje su hranile mnoge porodice. Zatvaranjem istih, te porodice su prinudjene da napustaju svoje mesto i odlaze dalje. Jedina koja je i dalje aktivna je Mlekara Šabac. Svi ti ljudi o kojima Vam pričam su uglavnom naseljeni danas ovde, u Beogradu. I dalje pokušavaju da se pomire sa činjenicom da se to baš njima dešava. Smatraju da se svaki dinar ulaže u Beograd, a ne u njihovo rodno mesto i zato su u stanju da ‘gaze preko mrtvih’ da bi došli do ‘parčeta hleba.’ I svakodnevno postavljaju pitanje, kako sebi, tako i drugima: ’Da li je samo Beograd Srbija?’
TEHNOLOGIJA I ČOVEK
Svaki čovek gresi, a samo nerazuman ostaje u svojoj zabludi. Kažu da je svaka nova generacija koja dolazi, sve gora. Komunikacija se svodi na pomisao da su ljudi škrti na recima. ‘Šta se dogodilo sa romantikom? Gde su nestala ona stara, sentimentalna ljubavna pisma ručno napisana? Svet se izmenio. I uopšte mi se ne dopada.’ Više se ne čitaju stare, dobre knjige, jednostavno rečeno- srpski jezik izumire. O kulturi neću ni da govorim. Pozorišta se ne posećuju, koncerti kako kad, rečnik nam je sve prostiji. A zašto? Zato što imamo internet koji nam pomaze da lakše i jednostavnije komuniciramo. Tu su i najnoviji telefoni, kola sa navigacijama, autobusi sa kamerama…
Baš pre neki dan svratih do Skadarlije, na sok. Slučajno bacih oko na sto do mene. Okupilo se staro društvo, svi nasmejani, zdrave jedni drugima. Ali, svako drži mobilni telefon, obavlja važne razgovore, dopisuje se, taguje na fejsu i slično. Nema onog veselja i topline koja je nekad postojala. Sve se svodi na to gde ste bili, ali ne i sa kim. Nakon kafane dođes kuci, setiš se da imas ispit ujutru i naravno uzmeš da učis. Haha, rekoh da učis. I naravno, tu je nas divan internet koji nam u tome i pomaže. Zašto bi se mučili da uzmemo knjigu, kad mozemo sve lakše i brže da završimo. Čekamo rezultate ispita kod kuće, u toploj sobi uz šoljicu kafe. Jos kad bi mogli da dođu do kuće da nam upišu željenu ocenu…Eh… Ali, nema potrebe da se brinemo, kakva vremena dolaze, bice i toga. Ponekad imam utisak da je masina pametnija od samog coveka. Ali, kako, kad ju je sam covek izmislio i stvorio? Da li je to uopste moguce? I da li je ova savremena tehnologija dobra za dalji ljudski razvoj ili ne?
PRTOTESTI
Upalis dnevnik, imaš sta i da vidis. Nezadovoljstvo koje se širi među narodom praćeno je protestima. Ne valja nam vlada, te ne valjaju nam plate, pa ova omladina… Mislite da je najlakše izaci na ulicu i održati protest? Gresite. Ipak, nikad ne znate kakav ce ishod biti nakon toga. Ali, kako da znate ako ne rizikujete?
Evo baš prošle godine, beše neka loša situacija za bodovanje na fakultetima. Treba Vam za budžet toliko, pa nije tako, pa neki polubudžet, pa samofinansiranje…opšta pometnja studenata, a uz to i profesora. Oduvek se znalo, što više ljudi da se nađe na istom mestu i uspeh zagarantovan. Naravno, skupiše se studenti, sa sve napravljenim plakatima i dodjoše ispred fakulteta. Tu se zasedalo, većalo se, iščekivalo…I odluka je doneta. Podrazumeva se, u korist studenata. Ali, može se reći da ni profesori nisu bili osteceni. Opet su to sitnice u odnosu na nezaposlene ljude, ili jos gore, za one koji su zaposleni, a nisu primisli ko zna koliko platu. Ljude izlaze na ulice, blokiraju puteve, sine, bore se za svoje pravo. Bitno je da je tu nasa vlada koja obavestava radnike koji sede na zeleznickim sinama da je pravi trenutak da se premeste na slepi kolosek, gde se uskoro stici voz sa njihovim zaostalim platama. Sve sto Vam je vlada obećala prošle godine, obećaće i ove, jer se naša vlada uvek drži svojih obećanja. Bilo kako bilo, uvek ćemo imati jednog čoveka koji će da pokrene celu priču oko protesta i da uzburka masu, i istog koji ce skloniti i pustiti da se ta masa bori za njegova prava.
