Izvor: Kurir, 23.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
NEOBAVEŠTENI
Meštani srpskog sela Bogoševca na Šar-planini, koji žive bez struje i telefona, nisu znali da su Šiptari proglasili nezavisnost
PRIZREN - Malobrojni meštani Bogoševca, srpskog sela na Šar-planini, s desne strane regionalnog puta Prizren-Štrpce, ne znaju da je Kosovo 17. februara proglasilo nezavisnost!
- Ma, nemojte mi reći! Nisam čula i ništa nisam znala o tome. Baš me čudite - rekla je meštanka Dušanka Tanasković na vest o proglašenju nezavisnosti.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << />
Priseća se da je tog dana bilo nečeg neuobičajenog, ali da joj ni na kraj pameti nije bilo da je reč o veselju zbog proglašenja nezavisnosti. Nema, naime, ni radio ni TV, a o štampi nema ni govora.
Tek su joj ovih dana deca kupila mobilni telefon. Odakle bi, kaže, mogla da zna šta se dešava?
- Nisam ni znala da će biti tako nešto. Na cesti sam čula pre nešto više od mesec dana sirenu na kolima, ali i zurle i gočeve. Pomislila sam da je svadbeno veselje. Nije me bilo strah - kaže ona.
Tanaskovićeva, koja je jedna od šestoro žitelja u Bogoševcu i koja nikad nije napuštala rodno selo, kaže da ni pre ni posle 17. februara nije imala problema.
- Problema nema. Grehota je govoriti nešto što nije istina. Često nas obilazi Kosovska policijska služba, i danju i noću. Osetim ih ja i znam da su tu, ali nas niko nije dirao. Stara sam i moram istinu da govorim - rekla je Dušanka.
Ova sedamdesetogodišnjakinja ne misli da napušta selo. Tu je rođena, ceo život je tu provela, tu joj je suprug sahranjen, pa i ona ostaje u Bogoševcu.
- Ako ostanu svi koji su i do sada bili tu, ostaću i ja. Neću se pomerati sa svog praga i nije me strah. Kad Albanci mogu da žive ovde, živeću i ja. Pa, nećemo da se bijemo, nećemo se svađati. Neće da mi otimaju imanje valjda. Zašto da idem i ostavim sve imanje. Ostaću, a verujem da će mi, kao i do sada, dolaziti deca, koja žive u okolini Beograda - kaže ona.
Tanaskovićeva pokazuje na šporetu šerpu svog prijatelja Albanca iz Prizrena koji svakodnevno dolazi kod nje i tu kuva jelo - u gradu često nema struje, a ona uvek ima drva i loži šporet.
- Dolazi kod mene moj prijatelj Iso sa suprugom Dritom, a s njima često dolazi i snaha sa unukom. Lepo se družimo i uvek mi pomaže kad mi bilo šta zatreba. Moj sin Rade, koji je poljoprivredni inženjer, bio je pobratim sa njima, pa se to prijateljstvo i dalje nastavlja. Ovde dolaze i moje komšinice Bošnjakinje iz susednog Mušnikova, a i ja idem kod njih. Zovu me i na svadbe i tada baš uživam prisećajući se kako je nekad ovde vladala sloga i nije se vodilo računa ko je koje vere ili nacije - kaže starica.
