Izvor: Politika, 24.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
NENAD LJ. STEFANOVIĆ
"Himna je kad svi stoje i pevaju, a sportisti plaču".
Autor ove prilično univerzalne definicije himne, odavno zapisane u knjizi "Olovka piše srcem", jeste sedmogodišnji dečak. Sedmogodišnjak koga je otac još pre nekoliko meseci poveo na neku utakmicu naše fudbalske reprezentacije verovatno bi za himnu danas rekao da je to ono "kada jedna polovina stoji i peva, a druga polovina sedi, zviždi, urla ili psuje, dok sportisti ne znaju šta da rade. A posle, kada primimo šest golova, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << plačemo svi zajedno".
Na fudbalske utakmice počeo sam da odlazim upravo kao sedmogodišnjak, u vreme kada je definicija himne bila identična onoj iz knjige "Olovka piše srcem". Bilo je to ujedno i vreme kada se sav stadionski rizik uglavnom svodio na mogućnost da ti posle postignutog gola na glavu padne uvis bačeni kačket nekog razdraganog navijača. Na stadione sam prestao da odlazim otkako je pre desetak godina na jednom "derbiju" ubijen 16-godišnji mladić, pogođen mornaričkim projektilom japanske proizvodnje. I kada su stadioni i himne postali samo mesta i prilike da se preko sporta nekažnjeno izrazi mnogo toga – u početku antijugoslovenstvo, nepristajanje na ime države u kojoj se živi, pa zatim podele na "partizane" i "četnike", odnos prema komšijama ("proklet bio izdajica svoje domovine"), protest protiv režima i sveopšte bede, tradicionalni hajdučki odnos Srba prema državi, na kraju i hajdučki karakter same države. Po pevanju himne videlo se da narod polako ostaje i bez glasa i bez države.
Od tada zaista slabo pratim šta se sve zbiva na polupraznim stadionima ili po sportskim dvoranama oko kojih je više policije i specijalaca nego navijača, a prečesto i više politike i neobjektivnih medija nego sporta. Zato mi je i promakla sudbina ideje koju je neko pomenuo prošlog leta – da se pre svake prvenstvene utakmice "Superlige Srbije" u fudbalu svira himna "Bože pravde". Neko je čak za tu ideju u šali optuživao ministra policije Dragana Jočića – tvrdili su da je smislio najbolji način da mu policajci, sve prisutniji na sportskim takmičenjima, bez dodatnih časova pevanja nauče novu himnu.
Na stadionima i po dvoranama ubuduće se više neće slušati "Hej Sloveni", već "Bože pravde", a "plavi" će biti još samo policajci jer su sportisti dobili nove crvene dresove. Nekadašnji selektor fudbalske reprezentacije Slobodan Santrač prokomentarisao je ove promene rečima – "igrači će konačno osetiti patriotski zanos". Nekadašnji golman "Partizana" Radmilo Ivančević je u nekoj novinskoj anketi nadahnuto rekao – "crveno-plavo-belo – srce je srpsko celo", a proslavljeni reprezentativac Siniša Mihajlović je izjavio da ima samo još jednu želju – da makar samo pet minuta odigra za reprezentaciju Srbije u novim dresovima, sa srpskim grbom, sa dva beloglava orla, otpeva "Bože pravde" i kaže zbogom fudbalu.
Sportisti su, dakle, spremni da zaplaču u patriotskom zanosu i prigrle nove simbole i boje kao neku vrstu kolektivne vijagre za dušu. Simboli i boje svakako nisu nevažni, ali nas sami po sebi neće pretvoriti u svetsku sportsku velesilu. Da igra samo taj patriotski zanos, kosovski Albanci bi odavno bili svetski prvaci u svim sportovima jer niko toliko glasno ne peva svoju himnu, ne sanja državu, niti ljubi svoje orlove kao oni. Da igraju samo boje, Italijanima nikada srce ne bi bilo "celo" jer na zastavi nemaju plavu boju, a u plavim dresovima su već nekoliko puta postajali prvaci sveta. Slično bi se moglo reći i za Holanđane koji su uvek "narandžasti", a zastava im sadrži kombinaciju upravo naših boja. Nova boja dresova i nova (stara) himna naravno, nikako ne znače da naše fudbalske zvezde već posle prvog narednog poraza neće reći da im sada fali i ustav da bi igrali bolje, da većina njih neće nastaviti da igra neuporedivo požrtvovanije i bolje za strane gazde nego za nacionalni tim, da im se noge neće ponovo pretvarati u pihtije kada izađu na megdan Argentincima ili Holanđanima... Ili da u istim novinama koje su u samo dva dana objavile dva naslova – "Vojvoda Petko vodi plave na gaučose", a sutradan "Petku spale gaće šest puta", ubuduće nećemo čitati – "Napoleon Klemente vodi crvene na Belgijance", i odmah zatim "Prodao nas strani plaćenik Klemente".
Možda ćemo ponovo na stadionima svi stajati i zajedno pevati himnu. I sasvim sigurno televizije neće ponovo počinjati prenose utakmica nacionalnog tima tek kada prođu himne, kako se ne bi čula ona bruka. Ali to još ne znači da će samo sportisti plakati. Od sebe se ne može brzo ozdraviti.
V. d. glavnog i odgovornog urednika Informativnog programa RTS
[objavljeno: ]
