Izvor: Kurir, 30.Jan.2011, 08:54 (ažurirano 02.Apr.2020.)
NEMAM OPRAVDANJE
Te, poslednje godine osnovne škole stvari su se potpuno otrgle kontroli. Država se uveliko raspadala. Očevi su nam bili na vojnim vežbama, sa kojih su se vraćali potpuno nezainteresovani za bilo šta osim za politiku. A mi - deca ko deca. To smo shvatili kao odličnu priliku da se malo raspustimo u školi. Što se mene tiče, časovi matematike i ostalih dosadnih predmeta brzo su zamenjeni višečasovnim probama sa rok bendom u garaži.
Doduše, do određenog trenutka problem našoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << bezbrižnosti u snovima kako postati rok zvezda je pravila razredna. Ona bi svakog ponedeljka držala razredni čas nakon nastave. Svaki razredni čas bi počela pregledom izostanaka koje bismo napravili tokom nedelje.
Bila je ona svesna svega. I „niko ne sme da vas bije“ situacije u državi, i našeg puberteta, i stanja u porodicama iz kojih smo dolazili. Ali je uvek bila uporna u tome da nas pita „gde smo bili tad i tad, i kada i kako ćemo to opravdati“. U početku nam je svima bila neprijatno.
Zadnje tri klupe reda do prozora uvek odsutni sa istih časova, istih dana. I svi znaju da imamo bend. I garažu u kojoj vežbamo. Međutim, nama nije bio problem da u dahu slažemo: „Bio sam bolestan, doneće majka opravdanje ovih dana. Samo ne može odmah, tata je na vojnoj vežbi, pa znate kako je. Gužva, i tako to.“ Razredna bi klimnula glavom i ubeležila izostanak kao opravdani. Ponekad bi joj prekipelo, pa bi negodovala, insistirala da se neko od roditelja što pre javi, a mi bismo se junački držali, istrajni u našim lagarijama. „Javiće se mama, samo ne može ove nedelje.“
A onda je Sale, koji je sedeo ispred mene, jednog dana na pitanje, „kad, ko i kako će opravdati njegov celodnevni izostanak iz škole“ u petak jednostavno odgovorio - nemam opravdanje. Razredna je spustila pogled, naočare i ćutala neko vreme. Zatim je vratila naočare nazad na nos i upisala nešto u dnevnik. Tajac.
Posle nekoliko sekundi devojčice iz prve klupe su dignutim palcem pokazale da su Saletu ti izostanci bili opravdani. To je ujedno bio i kraj svih neopravdanih izostanaka u našem odeljenju. Od tog trenutka na razrednom času svako ko je iole držao do sebe, na dobro poznato pitanje izgovorio bi Saletovo „nemam opravdanje“. Tako je bilo nekoliko nedelja, a onda je razredna digla ruke i prestala da nas proziva za izostanke. Sve bi ubeležila kao opravdane još pre razrednog časa.
Gledam pre neki dan neku emisiju na televiziji. Retki, davno zaboravljeni trenuci, kada srpski novinar smelo propituje političara za očigledne lopovluke i gluposti koje isti pravi. Političar se ne znoji. On se jednostavno slaže sa svim optužbama.
Znate, kriza, oni pre nas, pa Kosovo i ovi sa Zapada, i sa Istoka, sve se slažem sa vama, ali ja to ne mogu da promenim. Gledam ga, vidim sebe na razrednom času. „Znate, tata na vojnoj vežbi, mama ništa ne stiže, sve ste u pravu, razredna, nije u redu da koristim to da bežim sa časova.“ Čak je u jednom trenutku izgovorio ono naše školsko „nemam opravdanje“.
I?
Ništa. Podigao sam naočare prema nosu i ubeležio mu opravdani.
