Izvor: medio.rs, 05.Apr.2016, 15:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
NEDOSTAJEM MI JA BEZ DECE MUZA PORODICE
Nedostaje mi da mislim, osećam i izgovaram sve što mi padne na pamet, bez osećaja da moram da mislim na nekog drugog, svog, jer više nisam niti ću ikad više biti sama.
Piše: Kata Granata
Sedim juče u kafani i uživam u ribljoj čorbi. Za susednim stolom svirci gude nekom srećniku na uvce. “Kada padne prvi sneg”, prvi taktovi kreću i suze mi sole čorbu. Ako zasviraju “Fijaker stari” ili “U tem Somboru”, umreću na tren. Bol, prava reč je žal, za >> Pročitaj celu vest na sajtu medio.rs << majkom, ocem, detinjstvom… Toliko je ta žal blizu, samo na par tonova od mene, samo na par milimetara pod kožom, samo na par sećanja od najmilijeg u duši. Osećam nostalgiju kao neko ko je ceo život proveo van otadžbine, svog jezika, naroda. Zašto me sve to toliko boli? Baš uvek, u svakoj kafani, pred bilo kim, na uvek iste pesme. Pesme moga grada. Plače mi se. Čini mi se da bih plakala danima, samo kad bih smela. Pustila bih svu tugu i žal iz sebe, oprala i umila ovu svoju ranjavu dušu, dala sebi oduška, onako stvarno. U glavi su mi slike koje se nikad nisu odigrale. Kreće pesma, kreće bol, stiskam čašu u ruci dok se ne razmrska, dok mi se krv ne slije niz dlan. Počinjem da shvatam po prvi put u životu šta ljudi traže u kafani. Možda mi je zato uvek bila strana, zato što bi mi srasla sa tugom.
Ima već tome dugo, dugo, vremena kako sam prestala da igram i đuskam po kući, neprimereno se izmotavam u super marketima, pevam iz petnih žila, iz stomaka, sve detinjaste, rok i pop pesme, sve hitove moje mladosti. Fali mi nadrndani grandž i plitki i jednolični soul, fali mi moj drugar Metalika i sve one tinejdžerske grupe i izvođači koji me asociraju na slobodu i traženje iste.
Nedostajem mi ja, bez dece, muža, porodice. Ona autentična, neprilagođena, lajava i malo čudna ja.
Nedostaje mi da budem tužna kad mi je potrebno, da se smejem i blesavim bez obzira na sve, da grešim i da to nije toliko važno, da niko ne zavisi od mene.
Nedostajem mi ja, kakva god da sam.
Možda ću uskoro otići u tu kafanu i naručiti pesmu i razbiti čašu i možda će bol biti sasvim podnošljiva i umirujuća. I možda neće biti važno što sam se izgubila na neko vreme da bi se otkrila u nekom drugom svetlu. I dalje nesnađena, nezgrapna i previše očita. I svoja, opet i takva.
Izvor: ICB Mother
