Izvor: Kurir, 22.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
NEBOJŠA JEVRIĆ - NE PUCAJ, BRATE
MOLITVA
Bez nevolje nema bogomolje, stara je srpska izreka. Dok ne zagrmi, mužik se ne prekrsti, kažu Bugari. Što je veća nevolja, veća je i bogomolja. Sa molitvom smo otišli u svet i sa „Molitvom“ je Marija pobedila. Što je nevolja veća, to je i bogomolja veća, lakše je otkriti boga u sebi. Nigde se niko ne moli i ničija molitva nije dublja od srpske u enklavama, ostrvima unutar mora arnautskog. Tu se lakše otkriva Bog u sebi.
Osamnaestog maja 1999, u >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << sred bombardovanja hodao sam bos od Dečana do Pećke patrijaršije i nijedan me trn ubo nije i nijedan mi kamičak nije ozledio noge. Molio sam se hajdučki i sam, hodajući putem sa čije obe strane se čula pucnjava. Tada sam prvi put otkrio šta znači duboka molitva. Bez straha su mi prilazili psi i krave, ljudi nije bilo. Ako je koji automobil naišao ,vozio je najvećom mogućom brzinom, plašeći se snajperista. Srbima u enklavama nije ostalo ništa osim molitve. Gledao sam s koliko pobožnosti pale sveće u Gračanici, u Prilužju. Gledao sam ruke dečaka iz Prilužja po kojima je kapao vosak. Njegovo lice odavalo je mir i kao da nije osećao bol. Fascinirale su me njegove ruke sklopljene oko sveće iz koje se dizao visok plamen. Nisam hteo da mu se slika lice da ga u nevolju ne uvalim. Zavideo sam tom dečaku na dubokoj molitvi. Zatvorenih očiju, ne osećajući da su počeli da mu gore prsti, taj dečak se molio za opstanak.
Godinu dana je prošlo od smrti velike srpske pesnikinje Darinke Jevrić, koja je najduže ostala u Prištini - Prištan varoši, kako je ona zvala. Svake noći na njena vrata, na vrata jedne usamljene i tužne žene, lupali su Šiptari. Hteli su da je isteraju iz stana. Darinka je u hodniku držala veliki kamen crne boje s belim krstom na sredini. Kada su najzad provalili vrata, videli su krst koji ih čeka, mi smo bili u drugoj sobi, jer ta vrata više nismo mogli da branimo. Nešto su mumlali na šiptarskom: „A škija, škilja, ćivša none“, a onda su se, uplašeni krstom, povukli i nestali u noći. Taj kameni krst koji je napravila reka sada je u Kosovskoj Mitrovici, čuva jednu drugu usamljenu ženu.
„Lako je onim u Severnoj Mitrovici da se bune kad iza leđa imaju Srbiju, pogoršavaju naš status i naše šanse da preživimo u Čaglavici, Lapljem Selu, Gračanici, u Vidanju, u Vrelu“.
Srbima u arhipelagu Gulag ostala je samo molitva, ostalo je samo obraćanje Bogu za spas. Nisam neki vernik, ni manji ni veći od prosečnog Srbina. U crkvu odlazim za praznik. Nekad mi je bilo teško da shvatim okrepljujuću snagu duboke molitve koju poznaju samo monasi svetogorski. Molio se taj dečak u crkvi opkoljenoj bodljikavom žicom, u crkvi koju čuvaju Kforovci s puškama, molitvom svetogorskih monaha.
I juče su crkve u celoj Srbiji bile pune. Molili su se Srbi, narod koji od Boga traži prvo pravdu. Ne počinje nam himna džabe sa „Bože pravde“. Kao Jevreji rasuti po svetu što su se molili 2000 godina za povratak u Jerusalim, tako mora i svaka liturgija u srpskim crkvama od Australije do Kosova Polja da počinje molbom za spas Kosova. Jevreji su se vratili u Jerusalim.
