Izvor: Piplmetar.rs, 01.Avg.2017, 21:39 (ažurirano 02.Apr.2020.)
NEBOJŠA DUGALIĆ IMA 5 DECE SA 1 ŽENOM Najveći broj ljudi očekuje da se udovoljava njihovim željama
Nebojša Dugalić ima petoro dece sa jednom ženom. Draganom. Jedan od mačo tipova koji još više dobija na harizmi tim pre što je obrazovan, porodičan i istinski voli decu. U intervjuu je otkrio šta je recept za uspešan brak, ali je probao da razgraniči sve tajne i maske koje su nad tom rečju od četiri slova.
Jednog oblačnog julskog jutra pričao nam je o potrebi da ljubavlju razumemo drugo biće, suštini dramatike ljudskih odnosa, svojoj baki Rosandi, o gnevu koji ojačava jedan >> Pročitaj celu vest na sajtu Piplmetar.rs << brak, o tome šta uči od svoje dece, o ranjivosti u braku i mnogolikim osmišljenjima ljubavnog odnosa…
Foto: Kralejvo kafe, Piplmetar
U oktobru ste proslavili deset godina braka. Deset kakvih godina?
Brak je intenzivna upućenost dvoje ljudi jedno na drugo po mnogim osnovama. On podrazumeva mnogo truda oko samoprevazilaženja, obuzdavanja svojih slabosti i dospevanja do onog drugog. Kao i sam život, bilo da je u pitanju prijateljstvo, brak, roditeljstvo, bratstvo, sestrinstvo – to je poziv na trud i podvig da sebe podmetnemo drugome kao podlogu da on uzraste i da oboje uzrasta u tom samoprevazilaženju.
Kako se u braku odvija to uzajamno uzrastanje?
Istina nekog dobrog odnosa ne zavisi samo od naše dobre namere i od toga koliko se čovek trudi. Istina tog odnosa zavisi, osim od obostrane spremnosti, i od prirode karakternog sklopa, tj. karakternih sklopova tog susreta u kome se odnos zbiva. Postoje karakteri koji nisu kompatibilni, nisu jedan drugom podsticajni za uzrastanje.
A ipak su u braku?
Da. I to vrlo često bude veliki problem. Taj intenzitet prve zaljubljenosti zavede čoveka na jedan odnos koji po nekim svoji datostima nema predispoziciju za ostanak. Međutim, to ne znači da su datosti primarne u jednom odnosu, jer datosti i jesu tu da se prevazilaze, Karakterne predispozicije su vrlo uporne, žilave, svojeglave – pošto imaju neku svoju hirovitost, hoće svoje. Svaka drama ljudskih odnosa zasnovana je na nepomirljivosti dve težnje dva različita bića. To je i ljudski i vrlo dramatično. Ljudski je da čovek ima težnje, da nečemu teži, da nešto hoće s obzirom na svoje biće i sve ono što je u njemu. Sve naravno zavisi od spremnosti da se kroz te dramatične prelome opet čovek samoprevazilazi i da nađe jezik za ranu drugoga, jer i drugog isto boli, kako boli i mene dok traje bolnost jednog odnosa.
Znači, opraštati.
Opraštanje je samo jedan od aspekata izmirenja jer nije samo stvar u tome da se nekome oprosti ono čime nas je zaboleo, nego je stvar u tome da se nađe pojam, jezik koji će po istini imenovati takvu ozledu, koji će razumeti slabosti iz kojih je takva ozleda došla. Čovek dok ljubavlju ne razume drugo biće ne može ni da nađe način da prevaziđe teškoću u nekom odnosu. To je vrlo teško i bolno jer je u svakom biću prirodno usađen neki egocentrizam, samoljublje, svako voli ono svoje i za svoje slabosti imamo vrlo razumevanja i smatramo ih samorazumljivim ili čak ljupkim. Najčešće nas u drugome najviše pogađaju upravo one slabosti u kojima smo i sami slabi, one osobine koje su i naše najgore osobine. Međutim, to je kontekst u kome čovek treba da izvojuje bitku za ljubavni odnos, za osmišljnje sebe i drugoga kroz ljubav. Nema drugog načina osim da se kroz takvo bolno prevazilaženje sebe uzraste do mere u kojoj ćemo voleti drugoga kao sebe samoga. A to kao sebe samoga ne podrazumeva samo neku spoljašnju meru ljubavi – u smislu toliko koliko i sebe – nego pre svega znači voleti drugoga sa svešću da je on kao i ja podjednako smrtan i podjednako bogolik. To je sasvim drugačija perspektiva, drugačiji osnov za pogled na ljubav. Dakle, ako se sećamo da smo svi podjednako smrtni, i ako je to sećanje u nama istinski živo, onda ćemo mnogo manje imati podlog za sukob sa drugim. Vladika Nikolaj na jednom mestu kaže: „Kako se lekar može ljutiti na bolesnika što je bolestan?“ Isto tako, kako se čovek može ljutiti na čoveka koji je slab, kad sam i ja slab, čak često i više od drugog. Ljudski je ljutiti se, ali apostol Pavle kaže: „Gnevite se, ali ne grešite, da ne zađe sunce nad vašim gnevom“. Ako je ljubav okvir nekog odnosa, onda gnev nije gnev koji će ubiti, koji će ga poništiti, nego nešto što iz ljubavi doziva drugog u odnos. I onda je takva gnevnost nešto što se da prevazići, čak i ojačava odnos, može da donese nešto dobro.
Nastavak na sledećim stranicama.
.jpg)
