Izvor: Politika, 05.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
NE ŽIVETI U SKLADU SA POLITIČARIMA
Jedna od najboljih definicija Italije pripada lordu Ralfu Darendorfu: „Znate zašto cenim Italiju? Zato što mi prijaju zemlje koje žive u skladu sa svojim građanskim društvom, a ne u skladu sa svojim vladama”. Kako bih voleo kada bi to neko mogao da kaže za Srbiju
Milano – Posle dve godine vlade centra levice Romana Prodija zadesio sam se ovde nepune dve nedelje uoči italijanskih parlamentarnih izbora, tri godine pre roka. Neka poređenja sa majskim izborima >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u Srbiji nameću se sama od sebe.
Politika je, očito, opsesivna disciplina. Oni koji stalno ponavljaju da dahću pod teretom obaveza datih biračima ne pokazuju nameru da je napuste. Ista kolekcija političara koju sam ovde ostavio 1999. i dalje je tu. Baš kao što su nepromenljiva i lica koja su se u srpske živote uselila posle demokratskih promena 2000.
Isto važi i za predizbornu retoriku. Čini mi se da je u obe zemlje svet politike sklon da frenetično traži put ka izbornoj pobedi zapostavljajući udubljivanje u kvalitet politike. Izgleda da su i ovde, kao i tamo, malo umakli staroj elitističkoj navici da sunarodnike posmatraju samo kao glasače, kao sopstvene klijente, kao vernike jedne parohije, a ne kao građane čija je svest predmet neprekidne dorade.
Političari bi da, po ličnim ambicijama i nahođenju, poređaju institucije kao lego kocke jednu na drugu iako iskustva uspešnih demokratija govore o parlamentu, predsedniku i vladi koji funkcionišu u istoj ravni.
Italija je poznata po listopadnom karakteru svoje politike. Evropski rekorder u broju vlada formiranih od kraja Drugog rata i nastanka republike. Srbija je tu skoro stupila na put parlamentarne demokratije – pokazujući ambiciju da sledi primer sa Apenina.
Sličnost nalazim u partitokratiji. Italija u decenijama od rušenja Prve Republike pokušava da ukrupni svoj politički život i približi ga idealu anglosaksonskog bipolarnog modela. Neuspešno. Uporedo sa dva velika centra sličnih programa, prvim – levo od centra koji na izborima predvodi gradonačelnik Rima Valter Veltroni, i drugim – desno od centra čiji lider Silvio Berluskoni očekuje treći premijerski mandat, Italijanima se nudi sijaset manjih stranaka.
Koliko je opasna vladavina malih, onih koji u parlamentu ucenjuju i naplaćuju bekstva s jedne na drugu stranu, pokazuje i sadašnja situacija. Novi naslednici nekada moćnih demohrišćana tvrde da za dve nedelje otkako su formirani nemaju vremena da ubede birače u valjanost svoje platforme. Ministar unutrašnjih poslova otvorio je mogućnost odlaganja izbora zakazanih za 13. i 14. april, iako ustav predviđa da oni moraju da se održe najduže 70 dana po raspuštanju parlamenta – što je 16. april.
Nekako mi je laknulo, jer sam se setio našeg natezanja i pominjanja Ustava uoči predsedničkih izbora, ali odmah sam se kosnuo pri pomisli na stranačke kombinatorike. Šta da očekujem? Lomljive sporazume, kalkulantska savezništva, veliku fragmentaciju? S tom razlikom što zamračenim koridorima latinske politike luta Makijaveli.
Pratim neka predizborna obećanja. Veliki komunikator, Berluskoni, pod sloganom „Italijo, ustani ponovo!”, govori o levici kao „prodavcima iluzija” i Italijanima ponovo nudi neku vrstu ugovora. Njegov fejslifting se stabilizovao, presađena kosa popunila, ali ono što najbogatiji Italijan sada poručuje je neprepoznatljivo u poređenju sa samo nekoliko meseci unazad. Znam čoveka.
Otkako je ušao u politiku 1994. postao je pojam političke nekorektnosti. Berluskoni model 2008. pokušava da ostavi potpuno drugu impresiju od onog koji je pravio opscene gestove iza glave španskog ministra na samitu EU. Kavaljere, vitez, kako ga zovu Italijani, sada, poput Voje Koštunice ili Tome Nikolića, izmenjenom retorikom gradi imidž smirenog, iskusnog državnika koji je u stanju da bolesti svoje obolele zemlje izleči efikasnije od svog mlađeg rivala.
Veltroni je, po ocenama mnogih, obuzet samo ilustracijama svog programa, nedovoljno ubedljiv i neagresivan. U svim demokratijama vreme pred izbore je vreme borbe, političkog rata. Tek kada izbori prođu i kada gubitnik pobedniku čestita trijumf, rat prestaje. Tada se od gubitnika u parlamentu očekuje da ne budu revanšisti na barikadama već opozicija koja interese zemlje neće pretpostaviti interesima stranke.
Od sredine devedesetih u Italiji, a u Srbiji od početka višepartizma, odnosi vlade i opozicije potpadaju pod kategoriju ratnog stanja. Veltroni je neobičan izuzetak koji se, po raširenom mišljenju, za izbore bori bez borbe: izbegava da pomene direktnog rivala, ne odgovara na njegove napade. Soft strategija vodi ga u poraz, veruju mnogi, a i istraživanja pokazuju da za Berluskonijem zaostaje sedam poena. Obećanje da bi tri miliona siromašnih italijanskih porodica u slučaju njegove pobede dobilo po 600 evra mesečno, podseća me na 1.000 evra Dinkićevih akcija Srbima od javnih preduzeća.
Sve u svemu, tipične predizborne priče po kojoj se ni Italija ni Srbija mnogo ne razlikuju od drugih. Valjda je zato Italijanima veoma drag jedan stari adađo: Fra dire e fare c’e di mezzo il mare, jedno je reći, drugo je učiniti. Naravno da se ni ljudi nisu mnogo promenili. „Bilo je bolje kad je bilo lošije”, vole da kažu Italijani. Srbi bi ih u tome podržali.
Da ne propustim poređenje kvaliteta kampanje. Ako je italijanska nekima ovoga puta dosadnija i učtivija, za razliku od „prljave” srpske (Šutanovac), ne znači da nivo vitriola u međusobnom obraćanju nije zavidan. Dve kandidatkinje sa krajnje desnice, jedna je unuka Benita Musolinija, opasno su se zakačile zbog prava na nasleđe Dučea i seksističkih izjava kojima je Berluskoni poslovično sklon. Ima tu i gađanja kandidata jajima i paradajzom.
Moguće je da su ovo samo lapidarna poređenja, da sam propustio krupnice i sitnice, ali priznajem da sam od početka teksta bio vođen jednim zaključkom koji ne nudi nikakve sličnosti.
U Srbiji je politika opsesivna delatnost. Već zamorna tema porodičnih ručkova, priča na poslu ili u restoranu. Razumljivo, jer je egzistencijalna. Feudalna vlast stranaka je ogromna. Seizmički utiče na naše živote. Kafe-kuvarice i vozači tresu se uoči izbora jer ne znaju da li će zadržati posao koji su im dali partijski drugovi. O upravnim odborima ne pričam.
Ovdašnje politike, i predizborne kampanje, možda je mnogo u medijima kao i kod nas, ali kada se preračuna po glavi stanovnika sve je više nego podnošljivo. Od birokrata do metalaca u Torinu, proizvođača semafora u Udinama, ženskih čarapa u Vičenci, uzgajivača maslina u Pulji ili ribara na Siciliji, svi oni rade boreći se za bolji život.
Na Italijane mnogo više utiče opšte stanje ekonomije nego politike. U decembru su saznali da je njihova privreda pala ispod španske. Onda su čuli da zarađuju manje od Grka. Možda će zbog toga, kako govore istraživanja, Berluskoni pobediti. Nema tu demagoške ideologije. Ni nebeske pravde. Ni epske istorije.
Zato se setih jedne od najboljih definicija Italije koju sam igde sreo. Pripada lordu Ralfu Darendorfu, bivšem dekanu Londonske škole za ekonomiju i bivšem komesaru EU: „Znate zašto cenim Italiju? Zato što mi prijaju zemlje koje žive u skladu sa svojim građanskim društvom, a ne u skladu sa svojim vladama”.
Kako bih voleo kada bi to neko mogao da kaže za Srbiju uoči i posle izbora. To bi značilo da će srpski birači, kao i italijanski, dati glas onome za koga misle da će im obezbediti bolju i sigurniju budućnost.
Boško Jakšić
[objavljeno: 06/04/2008.]
