Izvor: Kurir, 05.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
NE DAMO KOSOVO!
Kurir u dva nastavka objavljuje jedan od poslednjih intervjua koji je pokojni premijer Zoran Đinđić dao uoči svoje smrti, u kome govori o načinima na koje treba rešavati kosovsko pitanje
BEOGRAD - Pokojni premijer Srbije Zoran Đinđić 21. februara 2003, 20 dana pred atentat u dvorištu Vlade, dao je u Banjaluci intervju novinaru Dveri srpskih, u kome je obrazložio svoj stav o tome kako treba rešavati kosovsko pitanje. Intervju objavljujemo jer je danas značajno videti >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << s koliko je državotvornosti bivši premijer pristupao ovom problemu, za razliku od mnogih koji baštine njegov lik i delo, a koji su se uveliko odrekli Kosova i Metohije.
Ključna tema za Srbiju je status Kosova i Metohije, 4. februara je proglašena državna zajednica SCG. Koliko to utiče na budući status KiM, mislim tu na Rezoluciju 1244?
- Samo proglašenje zajednice ne utiče mnogo, jer ona u potpunosti preuzima sve ono što je imala SRJ, ali ono što se događa na terenu utiče puno. Znači, ta rezolucija SB je, prosto i jednostavno rečeno, Srbiji uzela atribute suverenosti na Kosovu, a to je zakonodavna, sudska i izvršna vlast, kao i pitanje bezbednosti. Mi ćemo to da zadržavamo negde u nekom depou dok se odnosi ne srede i onda ćemo da vidimo kako da podelimo to između Prištine i Beograda. Sigurno ne kao što je bilo ranije, da je to sada jedna provincija u okviru Srbije, ali ne i u smislu da Kosovo bude nezavisno. I svi su pristali na tu rezoluciju, i mi smo pristali na tu rezoluciju i rekli smo „to je u redu, privremeno će međunarodna zajednica da sprovodi suverenitet na Kosovu“. I šta se u međuvremenu dešava? Oni su otvorili taj depo, taj trezor, i počeli su te atribute da prenose na lokalne strukture. Iako je to sada zakonodavna delatnost, ona se potpuno suvereno obavlja u Prištini. I zakoni se donose. Pogledajte izvršnu vlast, imaju vladu koja je potpuno autonomna u odnosu na Srbiju, onda sudsku, pogledajte bezbednost, i čitav taj proces ide u pravcu da će jednog trenutka svi atributi državnosti biti preneti na lokalne albanske institucije, a onda će međunarodna zajednica da kaže „hajde da vidimo kako će Beograd i Priština da sarađuju. Imali smo dva potpuno nezavisna pravna, ekonomska i politička sistema, e sada ih vi harmonizujte.
Ako ne možete, evo vam pet godina, pa se dogovarajte. Deset, pedeset, ali ste za to vreme izvan evropskih integracija“. I kada smo mi shvatili da se na jednoj strani priča o odlaganju krajnjeg statusa do jednog trenutka kad će to moći mirno da se uradi, za to vreme se dižu standardi, određeni kriterijumu se sprovode tamo na Kosovu i Metohiji, vraćaju se neki normalni svakodnevni odnosi, a iza paravana se stvara država. I onda sam ja podigao prašinu i paniku oko toga. Vi u svetu ništa ne možete da uradite ako ne proizvedete krizu. Ako nema krize, niko se vama ne bavi. Ja sam stvorio krizu. Rekao sam: „Hoćemo da se taj status odmah zna“. Oni kažu: „Nije vreme“. Kako nije, što ga onda rešavate svakodnevno ako nije vreme? Zašto onda dajete parlamentu Kosova i Metohije da odlučuje o pitanjima ekonomskog sistema, što je u nadležnosti centralne države, zašto prenosite na Kosovski zaštitni korpus nadležnosti bezbednosti, zašto utvrđujete granične prelaze, a ne pitate Beograd? Pa, kao, „dobro to“. Nije dobro, to ne može da bude dobro. Znači, prva faza je stvaranje u svetskom javnom mnjenju raspoloženja da se ta tema pokrene, druga faza je da izađemo sa nekim svojim idejama kako to pitanje može da bude rešeno. Vrlo jednostavna ideja je da federalizacija Kosova i Metohije predstavlja ono što će omogućiti da Srbi na KiM budu priznati kao konstitutivni narod koji će imati svoje institucije u okviru zajedničkih institucija. A mi bismo onda, kao Srbija, dali vremena takvom Kosovu da profunkcioniše ako može. Ako ne može, idemo dalje. Ako Albanci ne žele da Srbe tretiraju kao ravnopravne i kao jednu nacionalnu zajednicu, a ne nacionalnu manjinu, onda da vidimo šta. Moramo vrlo otvoreno da govorimo o tome, kao kad imate gangrenu. Svet nije raspoložen za to, a ja sam veoma zadovoljan zato što sam u Srbiji video da su ljudi mnogo raspoloženiji nego što sam očekivao. To jeste kontroverzna i vruća tema, ali mislim da lideri moraju da otvaraju tu temu. Ne da podilaze javnom mnjenju, nego da ukazuju na probleme i da kažu tu i tu imamo problem. Deficit spoljnotrgovinski, to nam je problem. Ne možemo da se ponašamo kao da ništa nije sporno, jer ćemo za dve, tri godine da uđemo u veliku dubiozu. Kosovo nam je problem. Ne možemo da zatvaramo oči pred javnošću. Ja očekujem da u junu ili julu ove godine na međunarodnoj sceni tema konačnog odnosa Beograda i Prištine bude predstavljena, da bi se tokom leta, najkasnije jeseni, s određene koncepcije razvile strategije i da sledeće godine nešto suštinski na tu temu uradimo. I mi nećemo odustati. Mi ćemo, bez obzira na kritike i molbe, lične, koje sam dobio iz mnogih svetskih centara, da ne talasamo na tu temu, nastaviti tu priču. Rekao sam: „Ne, imam poštovanje za vaše prioritete, za vaše državne interese, ali nemojte da tražite od mene da to budu moji prioriteti. To što vi imate je igranka, ja to razumem i poštujem, ali ja imam Kosovo. Znači, kao što ja vas uvažavam, uvažavajte i vi mene. Biće teško, ali nijedan veliki posao se ne može bez teškoća obaviti“.
Uvažavajući ovo što ste rekli, postoji li ipak realna mogućnost da se Kosovo ipak otcepi od Srbije?
- Najgore je, znači, ono što sam malopre naznačio, da Kosovo bude faktički nezavisno, a da ga onda, kao minski kamen, kao takvo albansko nezavisno Kosovo, prikače na nogu i kažu „vi ste odgovorni za njega, i dok ne harmonizujete odnose, ne možete da idete dalje“. To znači, za sva vremena smo isključeni iz istorije. I da nam kažu sutra „pošto ste ista država, vi morate da dozvolite da albanski biznismeni kupuju po Srbiji, da učestvuju u privatizacijama i tako dalje. To što vi ne možete da odete tamo i popijete kafu u Prištini i Prizrenu, pa to su incidenti. To su pojedinačni ljudi, ekstremisti, ali vi niste takvi, vi ste razumni. Neka kupe Terazije svojim narko-dolarima i milijardama koje imaju, neka kupe elektroprivredu i neka sutra Srbija bude praktično albanska država“. To je ono što se neće desiti, to je ono što ćemo mi sprečiti. Znači, mi tražimo da se pitanje učešća države Srbije na Kosovu i Metohiji reši. Međunarodna zajednica pokušava da to pitanje svede na pitanje prava Srba kao proteranih lica i nacionalne manjine. I podmeće jedno za drugo, kao da se time rešava državno pitanje. Čak i da Srbi, što nije moguće, imaju sva prava na Kosovu i Metohiji, time se još pravo Srbije nije ni pomenulo. Mi želimo na oba koloseka da imamo napredak. Na jednoj strani, naravno, da se vrate proterani Srbi i da oni malobrojni koji još nisu proterani imaju bezbednost. Ali, takođe, država Srbija da ima jasno definisana svoja prava. Ili da nema svoja prava, ali neka onda Savet bezbednosti kaže „nema Srbija nikakva prava, mi smo dodelili nezavisnost Kosovu“. Mi nećemo voditi rat sa SB, ali ćemo znati na čemu smo. Ovo što sada imamo je najgore. To znači - bela smrt, u snegu ste, mislite da vam je lepo, a u suštini postepeno umirete. I morate da se probudite, jer tog trenutka kažete ne, ja se nalazim u opasnosti. Kosovo je još uvek opasnost za srpsku državnost, jer ono je rana kroz koju može da vam iscuri i poslednja kap krvi. Mi tu ranu moramo da zatvorimo na određeni način. Naravno, maksimalno povoljno za sebe, ali spremni na određeni kompromis koji bi uvažavao i interese one druge strane, Albanaca koji na Kosovu žive.
