Izvor: SrbijaDanas.com, 13.Sep.2017, 16:12   (ažurirano 02.Apr.2020.)

NAŠ REPORTER U STAROJ SRBIJI, NA SRPSKO-MAKEDONSKOJ GRANICI: Srbi sa obe strane, ali ih je sve manje

U Reljanu kod Preševa ostalo je još samo tridesetak srpskih porodica

Uglavnom starih ljudi koji, kako sami kažu, žele da „još ovo malo života“ prožive na svom, na svojoj dedovini. Albanaca je oko 1.200. Istorijskim aršinima mereno, ne tako davno, posle Drugog svetskog rata, bilo je obrnuto. U selu su bile samo dve-tri albanske kuće.

Foto: Dušan Marić

Po popisu iz 2002. koji nije bio tačan, jer ga je jedan deo albanskog stanovništva bojkotovao, >> Pročitaj celu vest na sajtu SrbijaDanas.com << u selu je bilo 490 Albanaca i 200 Srba. Na blagim padinama Rujena sve je više novih i lepih albanskih kuća i sve više oronulih i sirotinjskih srpskih.

-Od Srba i ko ima neće da značajnije ulaže u obnovu kuće, a kamoli da pravi novu, jer selo je postalo albansko. Srbi ovde ne vide svoju budućnost. Čim završe srednju, a često već posle osnovne škole, naša deca odlaze za Vranje, Niš, Beograd...u nepovrat. Em nas je sve manje, em nema posla – kaže Bratislav Trajković, šef mesne kancelarije. Jedini srpski matičar u Preševu i jedan od četvoro Srba službenika u opštini. Od 150 zaposlenih.

Slađan Dinković (46) ima četiri sina: Stefana, Srđana, Milana i Lazara. Sutra, ako otadžbini zatreba, četiri vojnika.  Ni on, ni supruga Olivera, ne rade.

-Obećali da će me zaposliti u carinskom terminalu. Potpisao ugovor o početku rada, uzeli mi meru za uniformu i obuću, a onda na to mesto doveli radnika iz Vranja. Nekog tatinog sina. Posebno boli to što mi to nisu učinili Albanci, već Srbi, moji  – kaže Slađan.

Dinkovići su u Reljan sišli sa planine, iz Ljanika, da bi deca mogla ići u školu. U dogovoru sa meštanima uselili su se u napuštenu crkvenu kuću. Drže osam krava i dve koze. Zbog dece i kozijeg mleka.

U selu nema popa, on je u Preševu a u dolini kilometara udaljenoj od sela samuje seoska crkva. Meštani kažu da ima 200 godina. Oko crkve seosko groblje. Prepušteni zubu vremena, nadgrobni spomenici se sve teže bore sa šikarom i korovom.

Foto: Dušan Marić

Stotinak metara pre crkve vodena bujica odnela put preko potoka, koji preko leta zasuši, a kad su velike padavine podivlja i nosi sve pred sobom. Jedan Albanac iz Preševa, bogat i dobar čovek, s vremena na vreme, bez ikakve naknade, naspe odneti put, ali voda ponovo učini svoje.

Na igralištu u centru sela tridesetak dečaka i devojčica igraju lopte. Ni jednog Srpčeta. U prostranoj i lepoj seoskoj školi, u koju idu i deca iz nekoliko okolnih sela, ima 360 učenika. Među njima samo 20 srpske dece.

-Ni za to nam Albanci nisu krivi. Oni su decu pravili i kad su bili beda, mi nismo ni kad smo dobro živeli, kad smo bili većina i sva vlast – kaže jedan od meštana.

Foto: Dušan Marić

Meštani kazuju da sa Albancima dobro žive. Nema incidenata. Ali ni druženja.

-Stariji Albanci su srdačni, mnogi od njih žale za Jugoslavijom. Ali ovi mladi nas mrze. I to ne kriju. Sve ih manje zna srpski jezik, pa je jaz među nama sve veći – naglašava jedna meštanka. Kao i većina drugih sagovornika, moli da joj se ne navodi ime.

Njena komšinica upada sa konstatacijom da mladi Albanci mrze i stare Albance.

-Ti mrze sve. Ušao đavo u omladinu.

Foto: Dušan Marić

Davor Đorđević ima tri kćerke. Nezaposlen je. Kao i Bojan Stojanović, koji ima sina i kćerku. Dragan Đelić ima dva sina. Radio je u pošti kao stražar, a onda su Albanci iskoristili jednu njegovu glupost i doneli rešenje da ne može da nosi oružje, pa je ostao i bez posla.

-Kad je bio Milošević, došli ovi iz Beograda i kažu mi, pravi spisak nezaposlenih Srba. Svi su dobili posao. I sad bi trebalo tako, čudi me da država toga nije svesna. Čije ovce toga i planina, a ako se šta brzo ne promeni ovde neće biti srpskih ovaca. Granica će ostati prazna – kaže Trajković.

A na Gornjem Reljanu i Pašinim trlima, pašnjacima iznad sela, na kojima ima mesta za 50.000 ovaca, video sam samo jedno stado. Čobanin Ivan Stojanović čuva pedesetak ovaca i nekoliko koza. Pitam ga ima li zverinja.

-Ponekad se vuci spuste sa planine, ali i njih je sve manje. Manje ljudi, manje stada, manje vukova – odgovara polako, onom Andrićevom pomirenošću sa sudbinom, sa nepovoljnim vaktom i zemanom i sleže ramenima.

Foto: Dušan Marić

Na izlazu iz Reljana, na saobraćajnom znaku, ime sela precrtano belim sprejom. Kraj puta, koji vodi prema Prohoru Pčinjskom i makedonskoj granici, na mestu gde su bombe varvara iz SAD i Zapadne Evrope, 15. aprila 1999. ubile sedam vojnika i oficira iz 78. motorizovane brigade Vojske Jugoslavije, spomen obeležje.

Fotografišemo i komentarišemo koja je budala vatreni položaj postavila na tom mestu, pored puta, na golom brdu, koje se vidi sa svih strana, a ne u šumi koja se nalazi odmah s druge strane ceste. U dolini ispod spomenika tragovi rada bagera i rovokopača. Kažu, kopali i odvozili zemljište koje su gilipteri iz NATO gađali sa osiromašenim uranijumom.

Foto: Dušan Marić

Malo dalje, prema Prohoru Pčinjskom, na prelepim pokošenim proplancima, koji kao da su skinuti sa neke razglednice, dva manja stada ovaca i nekoliko grupa od po pet-šest krava pokazuju da u Svinjištu, Sebratu i drugim malim srpskim selima na Rujenu još ima života.

A sir sa kojim su nas meštani dočekali, po svojim kvalitetima ravan travničkom, sjeničkom i kupreškom, dokaz koliko je priroda, bez obzira na otrov koji su bacali pomenuti neljudi, očuvana i stvorena za proizvodnju zdrave hrane.

Dok oko i objektiv fotoparata beleže lepe i moćne pejzaže, razmišljam kako bi bilo pametno da država izdvoji desetak miliona evra i mladim ljudima koji su ostali na ovim planinama, što u vidu kredita, što kao subvencije, kupi nekoliko hiljada ovaca i otvori mlekaru. Ali ne samo ovde već i na Staroj Planini, Vlasini, Suvoj planini, Pešterskoj visoravni...Tako bi se najbolje obnovio život na selu i zaštitila granica Srbije.

Prema jugu puca pogled na planinu Kozjak i brda iznad Starog Nagoričana, Sopota, Crnih Vlajkovaca, Pelinca...Srskih sela koja su ostala u Makedoniji. Stara Srbije. Vardarska Srbija.

Srbi u Reljanu su ljuti na Zorana Stankovića, čuvenog patologa, koji je već godinama šef Kordinacionog tela vlade u Beogradu za jug Srbije. Svi su čuli za njega, ali niko od naših sagovornika ga nije video uživo.

-Nikad nije došao u Reljan. A ovo je jedno od najvećih sela na jugu Srbije. Gde je onda bio? Po mom mišljenju, on bi svake godine bar jednom morao da poseti svako selo, razgovara sa ljudima. I sa Srbima i sa Albancima. Nije dovoljno s vremena na vreme doći u Bujanovac i sresti se sa Rizom Haljimijem i drugim lokalnim političarima. Tako se ne vodi državna politika  – ogorčen je Trajković.

Nastavak na SrbijaDanas.com...