Izvor: SrbijaDanas.com, 18.Okt.2020, 20:06

NA DANAŠNJI DAN JE UMRO VELIKI SRPSKI DOBROTVOR: Ime Ilije Milosavljevića Kolarca znaju mnoge generacije

Trgovac koji je obogatio svoj narod

Zadužbinar Ilija Milosavljević Kolarac je čitav svoj ogromni imetak zaveštao otečestvu za ostvarivanje prosvetnih ciljeva.

"Oni su celog svog veka tekli i čuvali da ostave spomen svom narodu" – ispisano je na nadgrobnom spomeniku Ilije Milosavljevića Kolarca i njegove supruge Sinđelije. Ovakav epitaf uklesan je po testamentarnoj želji velikog srpskog dobrotvora koji je preminuo 18. oktobra1878. godine. Besmrtnost njegovog >> Pročitaj celu vest na sajtu SrbijaDanas.com << imena čuva zadužbina, Kolarčev narodni univerzitet, koja je počela s radom 19. oktobra 1932.

Ilija Milosavljević, jedan od najbogatijih Srba 19. veka, u životu je imao jednu strast – trgovinu, jednu ljubav – suprugu Sinđeliju, i jednu misiju – prosvetno uzdizanje svog naroda.

Rođen je 1800. godine u selu Kolari, desetak kilometara od Smedereva, odakle i nadimak po kome će ga istorija upamtiti. Tu je izučio osnovnu školu, što će mu biti i jedino formalno obrazovanje. Poslovna znanja sticao je služeći kod uglednih trgovaca u Pančevu, Vršcu i Beogradu. Najduže se zadržao kod najviđenijeg prestoničkog veletrgovca Milutina Radovanovića. Gazda Milutin je dobro procenio da će mladi kalfa daleko dogurati, pa mu je dao ruku svoje kćeri Sinđelije. Za čaršiju je to bilo veliko iznenađenje, a još više su se čudili njihovom braku, koji se nije uklapao u norme tog doba. Supružnici su zajednički rukovodili svojim prvim samostalnim dućanom, Kolarac je ženino ime svuda isticao i upisivao ravnopravno sa svojim, u svakoj prilici je javno pokazivao koliko je voli i koliko joj je privržen.

Uz Sinđeliju kao vernog životnog saputnika, u Beogradu je preuzeo trgovački primat od jevrejskih, cincarskih i jermenskih porodica, koje su se generacijama bavile tim poslom. Potom se 1928. sele u Pančevo, odakle Kolarac grana trgovačku mrežu sve do Beča. Stekao je nezamislivo veliki imetak u novcu, zemljišnim posedima, nekretninama, imao je vlastitu trgovačku rečnu flotu, magacine, magaze...

- Ja nisam znao ni za glad, ni za žeđ, ni za san kad je trebalo raditi i zaraditi - govorio je prijateljima o periodu svog poslovnog uspona.

A onda su nastupile crne godine, Sinđelija se razbolela. Kolarac je u Pančevo dovodio najbolje evropske lekare, ali spasa nije bilo. Preminula je 1955. u bolnici u Pešti. Sahranjena je na beogradskom Novom groblju, a tada se i Kolarac vraća u srpsku prestonicu. Svodi trgovačke poslove na minimum, a energiju i bogatstvo stavlja u službu svog naroda. Kolarac je bio poznat kao čovek široke dobročiniteljske ruke, naročito kada je trebalo potpomoći sirotinju, škole, nadarene đake, pisce ili bilo koje prosvetno pregnuće. Na tom tragu, 1861. osniva Književni fond za "objavljivanje dela na srpskom jeziku, koja časnost, rodoljublje i polezna (korisna) znanja u narodu rasprostiru". Odboru fonda stavio je u amanet da izdaje udžbenike i poklanja ih siromašnim učenicima, kao i da pomaže "ljudima koji pišu za narodnu prosvetu, a nisu u stanju sami u štampu davati".

Naprednog i kritičkog duha, nije se libio da oštro kritikuje vlast. Kada je krajem 1877. ugušena Topolska buna, čiji je cilj bio svrgavanje kneza Milana Obrenovića, Kolarac je utamničen pod optužbom da je potpomagao zaveru. Osuđen je na pet godina robije, ali je pušten posle nekoliko meseci.

Iz zatvora se vratio vrlo narušenog zdravlja. Preminuo je u oktobru 1878. Vlast je likovala - računali su da će imovinu razvući naslednici, budući da Kolarac i Sinđelija nisu imali dece, te će tako i njegovo ime brzo potonuti u zaborav. A onda je poput groma odjeknula vest o otvaranju Kolarčevog testamenta.

- Sve moje imanje zaveštavam na korist mog naroda - glasila je prva rečenica Kolarčevog testamenta.

Osim odredbi koje se tiču novca namenjenog Književnom fondu, glavna stavka oporuke je da se "iz svega imanja obrazuje fond iz koga će se vremenom imati podići srpski univerzitet", kao zadužbina otadžbini za ostvarivanje prosvetnih ciljeva.

Pravna bitka za priznavanje poslednje volje trajala je tri godine. Dve njegove bratanice povele su postupak za obaranje testamenta, potpomognute režimskom štampom, koja je pisala da je Kolarac bio "obrlaćen ili prinuđen", da je stvaranje zadužbine "partijsko-demonstrativna stvar" i "opasnost za državu i monarhiju".

Tačka na ovu mučnu epizodu stavljena je 1881. presudom Kasacionog suda.

Podizanje zdanja Kolarčeve zadužbine, površine 4.500 kvadrata, završeno je početkom 1932, a 19. oktobra započinje programska delatnost. Narodni univerzitet je, osim širenja naučnih znanja, organizovao i kurseve za poljoprivrednike, zanatlije, trgovce, činovnike...

Prosvetna misija nastavljena je i do danas.

Nastavak na SrbijaDanas.com...