Izvor: Danas, 22.Okt.2015, 12:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Muzika za pad carstva
Da može da ima i nečeg dobrog u tome da vas na ulici udari auto i umal' ne pošalje na onaj svet živi je dokaz Bredford Koks kojem su vreme provedeno u bolnici tokom 2014. i bol koji je zbog udesa trpeo pomogli da "otvori oči" i oslobodi se manijačnih nagona zaslužnih za nastanak većine pesama na "Monomaniji", albumu Deerhuntera izašlom početkom maja 2013.
"Taj događaj je naprosto pobrisao sve moje opsene", poverio se Koks novinaru portala pitchfork.com, "a ja sam izgubio >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << interes za bilo šta i upao u depresiju. Uzimanje antidepresiva mi je postalo svakodnevica i korak po korak postajao sam sve otuđeniji od okruženja. Ne sećam se da sam ikad bio usamljeniji. A samo sam želeo da se oslobodim bola i ozdravim što pre." Bolnički krevet mu je očigledno poslužio i kao mesto za samopreispitivanje i spoznaju koliko se u prošlosti prema ljudima odnosio loše. "Bio sam prava psihička olupina. 'Monomania' je bio album ispunjen mržnjom kojim sam povredio i izmaltretirao mnogo ljudi oko sebe. Prolazio sam kroz period ispunjen besom, pa su zato pesme bile i ljutite i klaustrofobične. Ali, imale su i priličnu dozu humora - nikad, pa ni u tim trenucima, nisam izgubio potrebu za tom vrstom komunikacije."
Imajući u vidu ove Koksove izjave postaje jasnije zašto je "Fading Frontier" - najnoviji album grupe koju je pre četrnaest godina osnovao sa Mozesom Arčuletom - tematski drugačiji od prethodnika i zašto smo utiska da je reč i o najzrelijem ostvarenju benda iz Atlante do sada. Verovatno je tome doprinela Bredfordova lirika koja, kako su već primetili i drugi kritičari, nikada nije bila tako neposredna i refleksivna, odražavajući unutrašnji mir koji je njen autor, bar kako tvrdi, konačno uspeo da pronađe. "Will you tell me when you find out how to conquer all this fear? Will you tell me when you find out how to recover the lost years? I've spent all of my time chasing a fading frontier, I'm living my life", peva Koks u sanjivom popu "Living My Life" sugerišući da je uspostavio neophodnu ravnotežu, ali nas "deformisan" i raštimovan zvuk klavira, sinitisajzera i gitara, kao i stihovi "I'm off the grid, I'm out of range, The amber waves of grain are turning grey again" ne ostavljaju u ubeđenju da je ona i stabilna; moguće je da ove reči pokazuju njegovu ambivalentnost, a možda se čovek samo poigrava s nama - ne bi trebalo zaboraviti, ovde imamo posla sa rođenim šaljivdžijom.
A izgleda i sa rođenim filozofom-sociologom, jer on te "granice koje blede" vidi kao "ponovni pad rimskoga carstva": "Sećam se kad sam bio mlad (33 godine su mu inače, prim. aut.) kako smo s nestrpljenjem iščekivali 'sledeću veliku stvar'. A sada, iskreno, koga zanima šta je sledeće? Video sam dosta toga u svom životu i granice su za mene nestale. Plašim se da sve ovo vodi tome da uopšte nećemo imati potrebu da izlazimo iz kuća. Očekivanja ljudi su mala i to je i čudno i tužno. Sve liči na kraj jedne ere i to melanholičan kraj. Izgleda da je ostalo tako malo stvari koje bi još mogli da uradimo." Ovakva razmišljanja Koks je i "ugradio" u devet pesama koje mahom imaju elegičnu atmosferu i lamentiraju nad putem kojim smo se kao društvo, a mnogi i samostalno, ne tako davno uputili. Ima na "Frontier" dosta osvrta i na lične momente, kao npr. na traumu izazvanu odlaskom voljene osobe ("I'm out of memory, I'm losing shape, After the body's gone, The scent remains" iz "Duplex Planet") ili tu "srećnu" nesreću koja ga je nepovratno promenila ("Jack-knifed, On the side-street crossing, I'm still alive and that's something" iz "Breaker"), ali je glavni akcenat na buđenju "malog" čoveka (koji, po svemu sudeći, živi i u Koksu) uverenog da ne vredi ni pokušavati nešto kad (već misliš da) ne možeš da promeniš ništa: "Take care, Lift the guard and you might find your place in that life... Raise your crippled hand into the clouds and, Wave bye bye now... Don't just stand there!" (iz još jednog sanjivog popa "Take Care").
Promenjen ugao gledanja na stvari i umerenija retorika (za neupućene, Koksovo "besnilo" je otpočelo još na prvom albumu "Turn It Up Faggot" iz 2005.) nisu, pak, uticali na zvuk benda koji je i dalje kombinacija ambijentalnog indi-popa i psihodeličnog roka (prisutnog naročito u lenonovskoj "Leather and Wood"), sa primesama fanka (u možda i najboljoj numeri "Snakeskin") i elektronske muzike u stilu Gerija Numena ("Ad Astra"). Sintisajzera sada ima više nego ranije, kao i producentskih rešenja koja pokazuju potpunu posvećenost pesmama (recimo, zvuk električnog harpsikorda je na nekoliko mesta znatno oplemenio melodije), što će reći da su svi elementi estetike manje-više tu, pa će fanovima nedostajati jedino - ljutnja. Da li će to dovesti do toga da oni počnu da dižu ruke od benda? Sumnjamo, kao što se ne bismo kladili ni da će nakon "Fading Frontier" interesovanje za Deerhuntere pokazati široka publika. Možda Koks jeste u jednom trenutku bio najusamljeniji čovek na planeti, pa je rešio da se otvori, ali to ne znači da bi sada u svoj "krug poverenja" pustio bilo koga. Jednostavno, nije mu to u prirodi.
A problem samoće je izgleda uspeo da reši. Nedavno se pohvalio da je nabavio psa.
Obavezno poslušati: "Snakeskin", "Breaker", "Duplex Planet".
Ocena: 7/10
.jpg)
